Leskovačka vlastomanija

Leskovac je bio svojevremeno crvena tvrđava.

Posle je bio žuta tvrđava.

Sad je, ne znam koje boje, napredna tvrđava.

Tvrđava, ukoliko idalje stoji ona simbolika koja se oduvek za nju vezuje, treba da predstavlja nešto što se lako brani a teško osvaja, ili još bolje – nešto neosvojivo.

Pa opet, za deceniju i po Leskovačka tvrđava izmenjala sve dugine boje.

Možda ja zaključujem nekim nakaradnim mehanizmom, ali tvrđava koja je izmenjala toliko boja (koliko i gospodara) ne ostavlja baš utisak neosvojive. Deluje kao da su je osvajali s vremena na vreme. Manje-više svi koji su pored nje prošli. Nema šanse da je neosvojiva.

Crvena tvrđava, bastion Miloševićeve tiranije. Mesto u kom su protesti, posle krađe na lokalnim izborima '96., bili predmet sprdnje (za razliku od susednog Niša gde su isti ti protesti bili budilnik za celu Srbiju). Mesto koje je iscedilo sve zdravo muško i poslalo ga da bude topovsko meso za NATO rakete, jer je neki lokalni crvenko želeo da se uvuče što dublje glavnom nacionalnom crvenku. Mesto u koje je euforija demokratizacije 2000. godine uterana na prevaru - kupovinom odbornika. Mesto u kome, čak ni tako na prevaru uterana, nije imala način da opstane dugo.

A onda, jednog dana se iznenada nad leskovačkom tvrđavom podigla žuta zastava. Odjednom, kao da je ceo grad znao napamet kompletan tekst iz brošura „Kako biti PRO-EVROPSKI frajer“ i „Šta znači reč TRANSPARENTNO“. Iz godine u godinu, Leskovac je bio sve čvršći u uverenju da je budućnost Srbije u... nečemu što je najlepši među srpskim sinovima zamislio, doduše niko ne zna šta je to tačno bilo.

Tako je žuta tvrđava 2012. godine, potpuno indiferentna prema nadirućoj naprednoj apokalipsi, čije su prethodnice tada već uveliko pregazile opštine poput Voždovca i Zemuna, sebe ponosno videla kao čuvara žutog plamena. Na izborima te godine, onim koji su celoj zemlji navukli na grbaču naprednjake, žutaći su ih u Leskovcu ušili za čitavih 5%. Nešto što se nije često viđalo u Srbiji.

Danas, pošto je pad žutog režima u Leskovcu, kao i pad crvenog pre toga, nametnut silom volje centra, Leskovac je naprednjačka tvrđava. Rezultati na svim redom izborima od 2012. naovamo svedoče da je Leskovac među najposvećenijima kultu vođe... inače našeg počasnog građanina. Da, među najposvećenijima.

A zašto? Zašto Leskovac nikad u savremenoj istoriji višestranačja u Srbiji nije prednjačio u sklonosti promenama? Zašto je promena uvek morala da bude nametnuta iz Beograda? Zašto je Leskovac uvek glasao za vlast, ko god nju činio?

Možda zato što nam je uvek bilo dobro, pa nije bilo potrebe da se nešto menja?

Možda smo uživali u redovima za hleb i ulje. Možda smo rado slali sinove, braću i očeve u smrt zarad Miloševićevog opstanka na vlasti. Možda zato nismo želeli da se pozdravimo sa crvenima kad je to radio ostatak zemlje?

Možda nam se sviđalo što smo ostajali bez posla dok se Osmospratnica punila prigradskim facama sa članskim kartama i kupljenim diplomama izmišljenih fakulteta. Možda smo pevajući gasili stotine porodičnih biznisa i poljoprivrednih gazdinstava, a dobijali tri fabrike u kojima su zapošljavane stranačke vojske. Možda zato nismo želeli da se pozdravimo sa žutima kad  je to radio ostatak zemlje?

Možda nam je super stvar da nas Kesić zajebava iz nedelje u nedelju. Možda mislimo da je investicija u klonju na groblju nešto što drastično poboljšava kvalitet života cele zajednice. Možda nas ispunjava iskonskom srećom spoznaja da naš gradonačelnik, našim parama, obilazi svet, dok u Leskovcu tri godine ne možemo da zakrpimo puteve. Možda je za naš grad najvažnije da Safir bude pun za gradonačelnikov rođendan. Možda će zato na predstojećim lokalnim izborima naprednjaci biti oko nadpolovične većine?

A možda nije to. Možda smo samo zavisnici od vlasti.

Možda nemamo gde da se zaposlimo ako smo u nemilosti vlasti, pa smo uz nju bespogovorno.

Možda ne možemo da se bavimo privanim biznisom bez maltretiranja i reketiranja od strane onih na vlasti i onih oko nih, pa su nam zato dragi.

Možda nemamo realnu privredu, pa moramo za preživljavanje da se, kako znamo i umemo, uvalimo na državne jasle. Kojima upravljaju oni na vlasti.

Možda već decenijama teramo iz grada one koji umeju nešto da naprave sami, pa sad sve manje možemo bez političke podrške. Onih na vlasti.

Možda je jednostavno razumno biti uz onog ko ima bič u ruci, a ne uz onog ko pravo zbori (nije da sam takvog video).

Kako su nas političari (oni će se menjati na vlasti i u opoziciji, ipak su oni kolege i stoje zajedno spram nas ostalih) porobili i učinili zavisnim?

Ponudiću dve metode, a ima ih još, budite slobodni da se nadovežete.

Ubili su privredu i preduzetništvo. Nametnuli uslove koji izbacuju male i srednje preduzetnike iz igre, a ostavljaju tajkune i miljenike političara. Teško se počinje biznis, teško se nalazi posao. Jedino ako imate političku zaleđinu… ne može se preživeti bez toga. U svemu tome, minimalna je razlika između jednih koji nisu otvorili nijednu fabriku i drugih koji su fabrike otvarali u nekim ličnim talovima sa investitorima, umesto da kreiraju povoljno poslovno i investiciono okruženje, koje samo po sebi privlači kapital.

Ubili su građansku svest. Nametnuli nam privid da je politika samo za takve kakvi su oni, da čestiti i dobronamerni, entuzijasti i profesionalci nisu za politiku, nego za inostranstvo, da je jedini izbor između ovih jednih i onih drugih koji rade potpuno istu stvar. Naravno da nećemo da glasamo kad nam je to izbor. I naravno da baš na to i računaju.

E sad, sve sam ja to lepo primetio, ali dolazimo neizbežno i do pitanja: ok, šampione, šta ti predlažeš povodom svega toga?

Iskreno, nemam pojma.

Najiskrenije.