Zašto nismo razumeli gradonačelnikovu poruku?

Gradonačelnik nam je faca, to više niko ne može da spori.

Lično, divim se ljudima koji sprdnju na svoj račun mogu da okrenu protiv onih što se sprdaju.

Dok vi akademici, pametnjakovići, intelektualci i svi ostali mrsomudi praznih džepova i nažuljanih desnica mudro kenjate po društvenim mrežama nazivajući me Sulejmanom, ja zapravo stvarno živim u tom haremu i koristim njegove pogodnosti; dok vi kenjate o poštenju, gutajući sedative jer se raspadate usled nemogućnosti da školujete ili ishranite svoju decu, ja ladim jaja po svetu od vaših para, ložim Havane, vozim se u limuzinama; dok mi se smejete jer ne umem da sklopim suvislu rečenicu i pogađam jedan padež u dvanaest, ja se vama smejem jer čak i tako nepismen mogu da vam skrojim sudbinu jednim telefonskim pozivom – u afektu, za primer ili čisto zajebancije radi mogu da sredim da izgubite posao i skapate od gladi zajedno sa svojim porodicama. Ali sa izuzetkom nabrojanog, definitivno imate svako pravo da se osećate superiorno u odnosu na mene… LOLčina, ovce!

Naravno da imam svoje mišljenje o pompeznoj proslavi gradonačelnikovog rođendana. Na kraju i ja sam generalno među ovima što ih gradonačelnik naziva ovcama u mom zamišljenom gradonačelnikovom internom monologu.

Ali hajde da probamo da bacimo neko drugačije svetlo na ono što se dogodilo u Safiru.

Krenuo bih od onoga što je Dr Cvetanovića stavilo u poziciju da se celom gradu iskezi u facu sa porukom: mož me cunete ponisko, raspadi jedni gubitnički!

To je politička moć. U ovom slučaju legalno ostvarena pobedom na izborima, kakvu je omogućio retrogradni izborni sistem, kad već izborna volja Leskovčana nije uspela da to omogući.

Poruka koja je poslata iz Safira one večeri podelila je Leskovčane na one kojima jeste, i one kojima nije namenjena. I tu je cela zvrčka.

U Leskovcu je mnogo ljudi koji nalaze da je onakva proslava degutantna, da predstavlja sliku i priliku stanja našeg društva i da je čak početak kraja jednog perioda koji nećemo pamtiti ni po čemu dobrom.

Ja ne mogu da budem objektivan po ovom pitanju, naravno, zato što i sam tako razmišljam… sa izuzetkom ovog poslednjeg. Jer znam da početak kraja i sam kraj nisu automatski samohodni procesi, njih neko mora da iznese, a mogućnost da nekog sposobnog za to nemamo – meni izgleda sasvim realna.

Koliki je procenat ovih kojima poruka nije namenjena i koji nemaju ništa dobro da kažu povodom cele stvari, izašlo na prethodne izbore? Ili će izaći na naredne? Slobodnomisleći, intelektualci, građanski osvešćeni, mudri, kritički nastrojeni, obrazovani, informisani… Je li ih bilo više u onoj polovini koja je izašla na poslednje izbore, ili ih je bilo više u onoj koja nije?

Moj utisak je da je najveći deo onih kojima je rođendanska predstava, onakva kakva je bila, smetala, svesno lišio sebe mogućnosti da utiče na odluku o dodeli političke moći, koja je Dr Cvetanoviću omogućila tako vulgarnu demonstraciju sile.

S druge strane, među onima kojima poruka jeste bila namenjena imamo dve kolone: one koji su bili tamo i uživali u ponuđenom kič luksuzu i one koji su želeli da budu tamo a nisu bili pozvani. I jedni i drugi su prihvatili pravila igre, očigledno, čim su želeli da budu tamo. A ta pravila se svode na najstariji društveni zakon – zakon jačeg.

Dakle, vulgarna demonstracija sile trebalo je da očara prisutne (i učvrsti u uverenju da je podaništvo najjačem pravi put) i motiviše odsutne koji su želeli da prisustvuju (da se potrude više i dodvore poniznije). Ako mene pitate (znam da me ne pitate, ali ću svejedno reći), poruka je uspešno stigla svima kojima je bila namenjena. Verujem da su je razumeli i da će postupiti kako se od njih očekuje.

Logično pitanje: odakle zakon jačeg, jedna pojava tako svojstvena prvobitnim zajednicama (ovi što prizivaju kišu skačući oko vatre), u građanskoj zajednici regulisanoj ustavom i zakonima, gde formalno postoje institucije i gde vlada predstavnička demokratija?

Logičan odgovor: zajednica je prestala da bude građanska onog trenutka kad su njeni građani odlučili da ne koriste svoja građanska prava, recimo aktivno biračko pravo, u jednom kritičnom procentu – polovina njih.

To znači da najveći broj (kritična masa) ljudi koji koriste svoje aktivno biračko pravo (i time odlučuju kome će se politička moć dodeliti) jesu ljudi koji su na platnom spisku, ili pod bičem, onih koji koriste svoje pasivno biračko pravo – pravo da budu birani.

Ako dužina platnog spiska i snaga biča odlučuju, odluka pada o onom ko će vladati.

Ako uverljivost programa, stručnost i kapaciteti odlučuju, odluka pada o onom ko će upravljati zajednicom.

Vladanje – zakon jačeg.

Upravljanje zajednicom – zakon stručnijeg.

Prepoznajte šta od ta dva imamo ovde.

Zakon jačeg kaže da vlada najjači. Ko je u Leskovcu najjači videli smo nebrojeno puta.

Mesec dana u Kini – šta mi možete?

Moje žene direktorke – šta mi možete?

Mlatim ljude po kabinetu kad sam nervozan – šta mi možete?

Trošim vaše pare da se zezam – šta mi možete?

Bahatim se za rođendan dok vi gladujete – šta mi možete?

Možete da me mrzite, možete da se plašite, ili možete da se divite. Sva tri su ok, što se mene tiče.

Najjači, koji vlada tamo gde je na snazi zakon jačeg, je najjači samo dok ga kao takvog vide oni koji mu moć daju (to su oni što nisu isuviše mudri da bi za nekog glasali). Zato on mora stalno da ih podseća. I ovakve vulgarne demonstracije sile služe upravo tome – da se podanici podsete svojih alternativa: mrzite, plašite se, divite se. To rade podanici.

Podaništvo je ono što dobijete kad ste prepametni za građanstvo, tako ispade.

Biće ovoga još, to je sasvim izvesno. Budite pripremljeni, ili će vas, po ko zna koji put, ponovo iznenaditi i zgroziti naredna ovakva predstava kad se bude odigrala.

Preduzeti nešto povodom toga… to je već isuviše građanski da bi u Leskovcu bilo realno.