Bim Huis

Da termin jazz znači sex na nigerijsko-kongoanskom dijalektu najlakše poverujete u Amsterdamu.

Prošle nedelje sam boravio u Holandiji kao gost jazz festivala u Amersfortu. Iskoristio sam priliku da obiđem čuveni amsterdamski Bim Huise. Bezmalo sam bio iznenađen kad ga nisam pronašao u vodiču kroz Amsterdam u moru seksualnih ponuda svih opcija. Podjednako sam istrpeo nedvosmislene pozive zgodnih momaka i debelih i ni malo debelih crnkinja iz crvenih izloga planetarno svestan posebnosti jazz muzike. Čak ni elitni jazz klub kakav je Bim Huis nije nešto čime bi se dičio Amsterdam dodeljujući mu mesto u vodiču za turiste.

A Bim Huis se u jarko crvenom odsjaju sunca futuristički smešio visoko iznad vode zaliva povezan sa kopnom predugim usponom. Na ulaznom zidu izložene crno bele fotografije jazz velikana koji su prodefilovali klupskom svirkom: Archie Shepp, Dexter Gordon, Art Blackey....

Fotografija sa otvaranja kluba 1974. godine mi je privukla pažnju na kojoj je dugokosi plavokosi saksofonista i muzička institucija Holandije - Hans Dulfer u punom izvođačkom zanosu. Upijajući svaki zvuk saksofona svoga oca, pored njega stoji sićušna devojčica uredno potpisana ispod fotografije kao Candy Dulfer.

Trideset i pet godina posle ovih prvih lekcija Candy je prošle godine sjajnim nastupom na Nišvilu, pokazala zbog čega je njen otac Hans ponosan na nju.
Poželeo sam da upoznam Hansa, a zašto da ne, i pozovem na ovogodišnji festival. Prilika se ukazala na zatvaranju festivala u Amersfortu. Pred par hiljada posetilaca Hansov bend je svirao tvrđe i žešće no ikada - modernizovan DJ-em i MC-em.

Publika je poludela od skakanja puna dva sata, a Hans je delio obožavaocima flash memorije sa svojim CD-om i DVD-em. Ugledavši moju vizit kartu krenuo je da objašnjava šta mu je Candy sve ispričala o Nišvilu. Ponudio sam mu jedini slobodni termin na festivalu 13. avgusta i poklonio se njegovoj pređenoj kilometraži žestokog funka od prve klupske svirke u Bim Huisu.

Bim Huis je obrazac kluba kakav bih želeo da Nišville poseduje kako se jazz dešavanja ne bi svodila samo na 4 dana godišnje: Precizan mesečni program i neki od velikana džeza u klupskoj atmosferi. Bim Huis ima savršen restoran iznad koncertne sale sa 300 sedišta. Naravno da prihodi od hrane i pića ne mogu finansirati skupe honorare već to nadomešćuju skupe ulaznice i sponzori.

Grad Amsterdam je sa svoje strane ustupio prostor i deo donacije a deo daje ministarstvo kulture i donatori. Otuda je moguće dovesti bendove koji su nama headlineri celog festivala. Bim huis jeste ponos kulturne politike Holandije, mada tako ne misle turistički poslenici Amsterdama.

Coffee shopovi i space cookies, kao i porno ponuda imaju prioritet. Jazz je i onako privilegija manjine. Ako je za utehu kroz otvorena vrata apartmana pojedinih prijateljica noći dopirao je sasvim melodičan jazz. Čak i kada navuku zavese.

Jazz je prošao svoj istorijski put afro prepočetaka i tesnih salona prvih javnih kuća, preko plesnih podijuma i ekskluzivnih sala - podjednako usrećujući i elitu i ljude sa margine.

Tuga prostitutki New Orleansa s kraja devetnaestog veka zbog uništenog muzičkog ukusa zbog izlaska džeza u velelepne koncertne dvorane, ravna je sreći amsterdamskih "studentkinja" i "domaćica" zbog podizanja umetničkog kvaliteta muzičkog backgrounda za njihovu „šifru delatnosti".

Valjda će bar one zabludelim ljubiteljima džeza znati da objasne šta je to Bim Huis i da tu informaciju ne naplate preko uobičajenih 50 EURA Za jedan "set". Za isti taj novac prosečan džezer mora da odradi četiri seta klupske svirke!