Gde ja živim...

U kultnom filmu "Munje" sa početka ovog veka (vreme nade i vere u bolje sutra - sad znamo bolje) Sergej Trifunović priča vic ne bi li ga pustili na kućnu žurku.

Iza sedam brda i sedam mora, sedam planina i sedam dolina, sedam reka i sedam jezera, sedam sela i sedam šuma, na jednom proplanku u staroj trošnoj kući živela je strašna aždaja... Jedno jutro aždaja izađe iz kuće i kaže: "Je*ote, gde ja živim!"

Koliko puta ste poželeli da izustite ovu rečenicu?

Ako vam je prosto neprijatno koliko vam to često pada na pamet, znam tačno kako vam je. Devedesetih su ljudi bežali od rata. Neki su se i vratili kada je on konačno stao. Sada opet beže glavom bez obzira. Mislim da ne prođe dan da me neko ne obraduje na Fejsbuku informacijom da se preselio u Sloveniju, Nemačku, SAD… Bilo gde, samo ne ovde.

Svakako da je u našoj struci (informaciono-komunikacione tehnologije) to izraženije nego u generalnoj populaciji, ali trend je zastrašujuć. Strašno je i to što ljudi koji odlaze nisu oni koji su na ivici egzistencije. To su najkvalitetniji od nas, ljudi koji su profesionalno priznati i ostvareni. Samo prosto, ne mogu više. Previše besmisla, mučnine i stalnog pritiska sa svih strana. Previše sivila. Ljudi su negativni. Zapravo, pozitivni su samo oni koji nemaju dodir sa realnošću ili oni koji već duže lažu sebe i postali su dobri u tome. Tonemo sve dublje.

Prelomni trenutak je, čini mi se, kada se odluče da osnuju porodicu, kada deca dođu na red. Ne znam da li sunce tuđeg neba grije kao ovo ovde. Ne znam ni da li je hleb gorak, da li tamo kisela može da se meri sa "knjazom", a pivo sa "zaječarcem", ali sve je više ljudi koji su spremni da to žrtvuju.

Da se vratim na "Munje" i ovog puta Deda-Mraza iz apoteke, Zorana Cvijanovića…

Najbolje je da krenemo putem bezakonja, odemo kod tog Sise i otmemo mu sve što ima. Evo, vidi mene... A šta, nova jaša, nova maja, a… Reci koji dingospo. Ha, kapiram ja vas dobro - dobra deca i te fore. I ja sam u školi bio vrlo dobar đak, ali sam na vreme ukupirao: ili ideš i zaboraviš Srbiju, ili ostaješ. Ako ostaješ, onda vežbaš jedini način – a to je otimanje!

Oduvek sam bio od onih koji nisu želeli da odu. Prijatelji i porodica su mi uvek bili sve i lagodan život u normalnom društvu uvek sam bio spreman da menjam za stalnu borbu, ako su oni tu. I dalje sam pri tom stavu, ali sam smekšao s godinama. Sa druge strane, otimanje mi nije interesantno. Nije da verujem u karmu, ali ne želim protiv sebe.

Moj izbor je da se trudim. Da guram zid koji se nezadrživo kreće da smrvi svakog od nas. Ne mogu da tvrdim da to ima smisla i ne mogu nikome da preporučim tu opciju. Naporno je, teško je, a često, gotovo stalno, deluje besciljno. Protivnik je iz druge kategorije i sigurno neće odustati. Možda je kolektivna anestezija bolji izbor. Lakši i bezbolniji sigurno jeste. Nekada je ovaj narod, ili makar jedan njegov deo, bio u stanju da se naljuti na takvo stanje. Da se pobuni. Nekada je nalazio način da pobedi, uprkos i u inat svemu. Takve stvari su znale da nas ujedine, a sada smo ujedinjeni samo u apatiji.

A kada slomiš nekome duh, možeš da mu radiš šta ti padne na pamet.

Eto… Bar neko je uradio svoj posao temeljno i kako treba.