Niški medijski "prokop"

Zamislite da 8 godina radite u Železnicama Srbije na poziciji direktora i da za to vreme aktivno učestvujete u pripremi i verifikaciji Glavnog projekta za izgradnju železničke stanice Beograd (faza I). Potom napustite državnu fotelju i sreću "okušate" u privatnom sektoru. I baš vaš konzorcijum pobedi na tenderu Železnica Srbije. Drugim rečima prvobitni državni i javni interes preko noći biva pretočen u vaš privatni interes „težak“ 26 miliona evra.

I bi na ovu rabotu prigovor Građanskog nadzornika. I bi odbijen prigovor. I bi tužba Upravnom sudu. I bi presuda suda. I bi u pravu Građanski nadzornik. I bi afera „Prokop“...  

Cirkusa sigurno ne bi bilo da su se državni činovnici u Republičkoj komisiji za zaštitu prava učesnika u javnim nabavkama malo bolje čitali član 23. Zakona o javnim nabavkama.

Zakon jasno kaže da osoba koja je učestvovala u planiranju javne nabavke, pripremi konkursne dokumentacije ili pojedinih njenih delova, i sa njom povezane osobe ne može nastupati kao ponuđač ili kao podizvođač ponuđača, niti može sarađivati sa ponuđačima ili podizvođačima prilikom pripremanja ponude.

Ali, kada političari umešaju prste u tendere.... dogodi se isto što i kada Erik pojede bananu.

E, sad, zašto i kako ovaj slučaj ima veze sa pričom u Nišu? Zato što ima jednu zajedičku komponentu - flagrantan sukob javnog i privatnog interesa o trošku poreskih obveznika.

Čitam u medijima da se ovih dana „pelcer“ beogradskog „Prokopa“ preselio u Niš.

Školski primer sukoba interesa bacio je senku na konkurs za medijske projekte koji se finansiraju iz niške gradske kase. O tome na koji način će se raspodeliti oko 500.000 evra odlučuje troje članova komisije, od kojih njih dvoje radi u medijima koji su učestvovali na konkursu. Što bi narod prosto rekao - međusobno dele naše pare.

Zakon o javnom informisanju kaže da komisija praktično daje obrazloženi predlog ko od učesnika konkursa treba da dobije novac. Konačnu odluku o raspodeli sredstava donosi „rukovodilac organa koji je raspisao konkurs“. Međutim, zakon propisuje da članovi komisije ne mogu biti medijski radnici koji su u sukobu interesa (čl.24. st.3.).

Izgleda da niški „gradski oci“ ne haju previše za konflikt interesa.

A zašto bi se uopšte stresirali kada ne dele svoj, već naš novac i kada zakonodavac uopšte nije propisao bilo kakvu kaznenu odgovornost u ovom slučaju? Kršenje odredbe člana 24. st. 3. nije sankcionisano prekršajnim normama.

Predviđena je samo sudska žaštita koja je i onako „na dugom štapu“.

Rešenje o raspodeli sredstava je konačno, ali se protiv njega može pokrenuti upravni spor (čl. 25. st.3.). To znači da aktivno legitimisane stranke za vođenje upravnog spora mogu pred Upravnim sudom pobijati upravni akt iz niškog medijskog „Prokopa“.

Čak i da pretpostavimo da će sudski proces pozitivno rešiti i da će Ustavni sud doneti presudu u korist tužioca - dve činjenice prilično obeshrabruju.

Prvo, nadležni iz resornog Ministarstva kulture i informisanja sve vreme nemo posmatraju ovaj cirkus i cirkuse u drugim lokalnim samoupravama. Iako imaju nadzornu funkciju nad sprovođenjem zakona (čl.132), ne pokreću postupke službenog nadzora - „ex officio“.

Drugo, ima li u ovoj zemlji uopšte „života“ za medije i medijske radnike ako odluče da pravdu potraže preko suda? Pokušao vlasnik TV „Stil“ iz Lapova i pročitajte kako je prošao - upao je u „Prokop“.