Konkurs

I bi konkurs za „ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja“, po treći put u Nišu. Za prvu godinu opravdanje je bilo da je godina nulta, pa se lokalne vlasti širom Srbije još uče zakonu. Tako neuke pomislile su da je normalno da 90% novca daju onima kojima i bez zakona pune džepove. Pa je tako u Nišu lokalni medijski don dobio fantastičnih 31,4 miliona dinara, a sirotinji je, kako je sam razmetljivo rekao, prepustio da između sebe podeli mrvice.

Druge godine je bilo potrebno da se Južne vesti i City radio na ulici izbore za obaranje konkursa i kakvu-takvu transparentnost u radu komisije. Za ovu priču je važno i to da je jedan od članova prve rasformirane komisije, i to baš onaj koji se bunio protiv građanskog nadzora njenog rada, ove godine ponovo izabran za njenog člana.

Ipak se očekivalo da ova, treća godina bude pristojnija. E, pa nije bila. Jer su u međuvremenu, umesto da nauče zakone i konačno shvate šta taj izlizani pojam „javni interes“ zapravo znači, naučili da je čak i kada ih uhvatiš sa prstima u tegli sa džemom i kada slučaj predaš upravnom sudu, najstrašnije što može da ih zadesi kada izgube spor – plaćanje sudskih troškova. A i to se obavlja novcem građana, pa koga briga.

City radio je ove godine konkurisao sa tri ozbiljna projekta na konkursu Grada Niša. Prvi se ticao osoba sa invaliditetom, a fondacija PONS je o tome napisala razložno objašnjenje koje smo uredno priložili. Drugi projekat se ticao stanovnika sela u niškom kraju i obuhvatao je više važnih tema, od uticaja migracija do pitanja starenja, rodne ravnopravnosti, životnih šansi ljudi u niškim selima, pogotovo žena kao stvarnih nosilaca domaćinstava. Treći projekat se bavio većini Nišlija nepoznatim ljudima koji su uticali na brendiranje ovoga grada u različitim oblastima i epohama.

Petočlana stručna komisija koju je Grad Niš odabrao (bez javnih radnih biografija, bez objavljivanja kompletne liste pristiglih predloga, bez ikakve provere kompetencija vezanih za evaluaciju projekata, ali sa prilično vidljivom privatnom i partijskom povezanošću nekih od njih sa ključnim igračima na konkursu), odlučila je da nijednom od tih projekata ne dodeli nijedan dinar. Obrazloženja izneta u rešenju su bazirana na paušalnim procenama, koje svako ko se iole razume u projekte odmah može prepoznati kao laički pokušaj da se ne kaže išta smisleno. Kada se pogleda spisak onih koji su dobili novac, stiče se uvid u burazersku raspodelu plena (uz projektić-dva za sirotinju).

Veći broj članova komisije je i odabran od strane gradske vlasti u Nišu sa zadatkom da sprovede unapred dogovorenu raspodelu novca na gazda Vitkove, gazda Gašićeve i gazda Zvezdanove medije, plus na novootvorene produkcije – čisto kronistički kao uslugu partijskim drugarima. Bezobrazluk je finansiranje projekata nekakvih no name produkcija, bez ijedne jedine reference, gotovo istovetnih naziva, čiji su osnivači na papiru radnici, finansijska direktorica i druga lica povezana sa Vitkom Radomirovićem, lokalnim Berluskonijem, kome je uža specijalnost kupovina medija. Vrhunac bezobrazluka je finansiranje projekta produkcije koja drsko nosi njegovo ime u nazivu, ali i Narodnih novina plus, upisanih u registar medija dva dana pre raspisivanja konkursa.

Iznosi za svaku od tih produkcija su isti: 1.100.000. Postavlja se sasvim legitimno pitanje da li je gradska uprava u Nišu čekala da omiljeni medijski mogul registruje još jednu produkciju kako bi otvoreno, pod blagoslovom vlasti i uz pomoć odabrane komisije izbegao de minimis pravilo, odnosno državu koja ga je i propisala.

Finansiran je i projekat Zvezdana Milovanovića, poverenika za Srpsku naprednu stranku, par projekata televizije i portala Vladana Gašića, sina aktuelnog direktora BIA, kao i projekat sitnog SNS potrčka. Pomognut je i projekat Niške televizije, zajedničkog čeda pomenutog Vitka i Slađane Ostojić, Gašićeve direktorice. Barem jedan član komisije je u komisiju predložen i u nju ušao da bi izdejstvovao finansiranje nekoliko projekata mreže koja ga je delegirala, a to u prevodu znači – pristajanje na sve i svašta, samo da prođe projekat ćerke zvanične i nezvanične gospodarice te mreže.

Drugi član je prava medalja za svaki vrat, čovek koji se posle pada socijalista u Vranju preko noći preobukao u naprednu odeždu. Gradska uprava Niša ga je izabrala baš u trenutku kada je navođen kao jedan od glavnih učesnika takođe skandalozno sprovedenog gradskog konkursa u Vranju. Na niškom konkursu su tako prošla dva projekta iza kojih stoje dva člana komisije iz Vranja, na čijem konkursu je, opet, predsednik niške komisije dobio blizu 8 miliona dinara. Treći član komisije je onaj koji je već bio član prve komisije, raspuštene jer se protivila transparentnom procesu odlučivanja. Javna je tajna da je on lobista Vitka Radomirovića. Četvrti član je glodur televizije u vlasništvu onog misterioznog Radoice što je u jednom talasu pokupovao 100 medija, koji je sasvim slučajno Kruševljanin, a zli jezici kažu da je Gašićev čovek.

Tako već tri godine funkcioniše ovaj mehanizam navodnog sprovođenja seta medijskih zakona i ispunjavanja javnog interesa. I svi to trpe bojeći se da se na sledećim konkursima ne suoče sa osvetničkim besom ako ne pristanu na sve. City radio je u poslednje dve godine, osim javnog protesta sa kolegama iz Južnih vesti i žalbi koje nisu urodile plodom, podneo dvadesetak tužbi pred upravnim sudom čijim presudama smo dokazali obesmišljavanje konkursa, te sramotno ponašanje brojnih komisija. Naš strah od odmazde je u tom smislu opravdan. Kako drugačije shvatiti to da nam posle 13 projekata sa 6-7 konkursa koje smo realizovali u toku prošle godine, ove godine nije odobreno gotovo ništa.

To je osveta za to što smo se usudili da zalajemo kada su svi ćutali i što smo narušili očekivanja većine medija da će famoznih 2% budžeta za medije rešiti probleme njihovog tekućeg finansiranja. A neće. Jer će se ponovo sliti u džepove vlasnika režimskih medija čineći ih još moćnijima. A sirotinji će ponovo biti podeljene mrvice.

Ne može biti slučajnost da se ta matrica ove godine ponavlja bezočnije nego prošlih godina, od ministarstva do lokalnih samouprava. U Nišu je ovaj proces kulminirao. Kada nema kriterijuma, dobija se zločinačko udruživanje za izigravanje zakona i čestitog ponašanja. Dok se simbioza političkih i ekonomskih zlikovačkih interesa ne prekine, ko zna koliko će nas ostati, nas koji pamtimo i trajemo od devedesetih.

A do tada ćemo galamiti i podizati prijave i tužbe protiv svih učesnika u bezočnim kriminalnim radnjama, u iščekivanju dana kada će njihovi protežirani medijski moguli skinuti Predsednikovu sliku sa zida i potrčati da naprave novu koaliciju sa novim gazdom. Tamnićemo ekrane i podržavati štrajkače glađu, a svi oni – od gradskih čelnika, preko članova fingiranih komisija će se pravdati da oni s tim nemaju nikakve veze. I tako sve dok taj balon ne pukne. A kada pukne – kako je kome drago.

Tekst je, uz saglasnost autorke, preuzet sa sajta Peščanik