Beli mantili i crne misli

U svetlu najnovijih dešavanja u Zdravstvenom centru u Vranju, danima razmišljam o tome kako je slika zdravstvenog sistema podjednako loša kao i moja krvna.

Ja sam uredno poslušala savet lekarke i pila lekove, pa za mene ima nade, ali oni, ti beli mantili koji nikoga ne slušaju, koji su od svojih primarnih zanimanja pobegli u toliko pominjani "menadžment", nikada se neće izlečiti od "dečjih bolesti", sa hroničnom upalom sujete koja proradi na svaku promenu vremena....

Priča mi prijateljica kako je posao težak. TAKO JE! Kako su uslovi za rad nemogući. EVIDENTNO JE! Kako ona gine na poslu, a niko ni hvala da joj kaže. HVALA JOJ!

Ne ulazim u detalje, sigurna sam da je tako. Bila sam njen pacijent, kupila me je osmehom i smislom za humor, ali... nije život jedna žena, te ni lečenje se ne može završiti sa jednom i šta onda?

Treba da zbog nje ili više njih koji su mi dragi prijatelji ćutim o tome da postoje lekari koji puše na odeljenjima gde leže najteži pacijenti, da postoje oni sa dijagnozom od kojih svi drhte na hirurškom odeljenju, da postoje ginekolozi koji vređaju porodilje...

Ako ne pišemo o njihovom teškom radu, onda mi, novinari, treba da ćutimo i o pojedinim njihovim ispadima, valjda da bi postojala ravnoteža u svemiru, šta li već.

I u vašem i u našem poslu ima raznih, dragi lekari i ostalo medicinsko osoblje. Zajedničko nam je to što radimo sa različitim ljudima i uglavnom za male plate, ali ipak nikako ne uspevamo da nađemo zajednički jezik. Zašto, pitam se godinama unazad i evo ponovo se pitam, ZAŠTO?

Kada vi pogrešite, želite da niko ne zna i onda smo mi neprijatelji broj jedan.

Možda uopšte niste pogrešili, ali kako mi možemo to znati kad ne odgovarate na pozive ili u maniru prvog čoveka Zdravstvenog centra zalupite slušalicu? Dajte nam priliku da vas čujemo, dajte nam priliku da razumemo, progovorite već jednom i nađimo se na pola puta.

Nikada nećete imati pravu sliku o tome koliko vas se pacijenti plaše i koliko vas ne vole, ako ćutite i žmurite, borite se za načelnička mesta i što veći procenat farmaceutskih kuća sa kojima sarađujete.

Nikada niste dozvolili da pišemo o vašim poduhvatima, o broju pacijenata koje pregledate, o teškim uslovima u kojima radite... Pa, kako onda?

Njegovo veličanstvo, direktor Zdravstvenog centra, kažu da je dobar čovek i još bolji lekar. Pa zašto onda ne radi ono za šta se školovao i čemu je posvetio život, nego je dozvolio sebi da pored toga što je loš menadžer i direktor postane i loš lekar jer ne stiže da se posveti svojim pacijentima?

Na kraju, ali ne najmanje bitno, svi vi koji radite sa decom, koji njihove živote držite u rukama, vi koji ste u očima roditelja bogovi, budite ljudi. Znam da ne mogu svi lekari biti čuveni dr Laza ili dr Vojka, ali bar se potrudite.

U međuvremenu ne pišite saopštenja i ne brukajte se, ne pretite i ne osuđujte, jer to ne umete. Samo izazivate bes među pacijentima...

Javno pozivam menadžment da razmisli, da se mane politike i ostalih spletkarenja i verovanja u teorije zavere i da prihvati odavno pruženu ruku sa naše strane jer, na kraju krajeva, i mi novinari smo ljudi (iako to zvuči neverovatno), dobijamo kijavicu, rađamo, dovodimo svoju decu na lečenje... Pa onda treba da se pogledamo u oči, zar ne?

* tekst je uz saglasnost autorke preuzet sa njenog Fejsbuk profila