Da li smo humanisti ili licemeri?

ĆUTANJE me ubija već danima. Čitam i ne verujem koliko može daleko da ode ljudska glupost licemerno okićena humanošću.

Pisala sam i ranije na ovu temu. Sećate se male Anastasije Trajković z Vranja, koja boluje od retkog oblika tumora i koja je očigledno pod ogromnim pritiskom javnosti omekšala srca članova drugostepene komisije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i otišla na lečenje u Češku. Tačnije, ne na lečenje, već u bitku za svoj život.

Mala, krhka i prelepa devojčica smešila se sa gotovo svih naslovnih strana dnevnih novina. Internet portali su preplavljeni pričama o tome kolike su šanse za njeno ozdravljenje. Milioni ljudi se molili za nju.

A, ja sam toliko bila ponosna na svoju profesiju i na brojne kolege koje su zdušno podržale borbu za jedan život. Nemo smo očekivali lepe vesti iz Češke. Ne postoji osoba kojoj smo zatražili neku vrstu pomoći a da je odbila. Mnogi političari su pokazali da imaju srca, pomagali su i od toga nisu pravili predizbornu kampanju.

Odjednom, ono što je možda za nas, koji ne poznajemo medicinu bio udarac, ali za lekare i ne baš veliko iznenađenje, izmučeni organizam deteta je počeo da pokazuje slabosti. Stanje se pogoršalo. Pojavila se voda u plućima i ovaj mali borac počeo je da bije najtežu bitku na bojnom polju života.

Molitve i psovke su se preplital. Anastasija za mnoge od nas nije samo još jedno dete koje nije izdržalo, ona je postala simbol borbe i pokretač humanog u mnogim ljudima.

Ona nam je otvorila oči da vidimo nevidljivu decu koja detinjstvo provode po bolnicima, da upoznamo mnoge uplakane roditelje... Njena pobeda je bila nada za sve njih, ali i nas koji smo pokušali da u svojim malim, učmalim sredinama, pokrenemo lavinu emocija i pozitivne energije kako bi mala Ana nastavila da ređa petice u đačkoj knjižici.

Priznajem da sam očekivala da ćemo ćutati do trenutka kada će lekari stati pred fotoaparate i kamere kolega i kazati da je stanje stabilno. Međutim desilo se najgore. Odjednom je svima stalo da izveštavaju koliko je detetu loše, novine su preplavljene fotografijama deteta u bolničkom krevetu, ređaju se crne i najcrnje prognoze, odbrojavaju se minuti. Srbija čita i plače!!!

Ipak, ono što je najgore u celoj priči je činjenica da stvari i ne stoje baš tako kako na dugačko i na široko piše u novinama. Anastasija uspeva da sama doručkuje plazmu i traži lap top. Za lekare je to dobra vest. Ona je pametno dete, i baš kao i njeni vršnjaci poznaje savremene tehnologije i šta misite, kako se oseća u trenutku kada na odeljenju intezivne nege čita kako je živu sahranjuju?!

U profesionalnu etiku odavno ne verujem. Ali, priznajem, računala sam na onaj osnovni ljudski moral. Pitam se gde su granice, ako uopšte postoje.

Svesna sam da je bilo potrebno slikati dete sa očajnim otokom na oku, jer to je bio jedini način da se stvari pokrenu. Neki to nazivaju zloupotrebom. Ja to zovem nužnim zlom. Ali, sve posle toga je bilo ludilo, koje niko ne želi da osudi.

Pitam se ko je istinski krivac. Neću dozvoliti da sada svi kažu kako su novinari "lešinari" i kako su krivi za sve, ali neću se pomiriti ni sa tim da profesija ćuti i gleda kako se neko igra Boga, samo zato jer je priroda tako uredila stvari.

Roditelji, koji su u agoniji, ne mogu uvek biti relevantni sagovornici. Ali, i ako to silom prilika jesu, pitam se zašto ne čujemo i onu čuvenu drugu stranu? Zašto nemamo bar jedno saopštenje? Zašto u interesu najpre deteta pa onda i istine ne progovore oni koji najbolje znaju kakva je prava zdravstvena slika deteta?

Možda zato što su oni jedni od retkih koji poštuju prava pacijenata... ili je istina tamo negde...

*Uz saglasnost autorke preuzeto sa njenog Fejsbuk profila