Čekajući narodni NVO

Finansijsko balansiranje u zemlji sa nametima neodrživih i glomaznih institucija zaista podseća na cirkusku veštinu.

“Balansero” hodajući na žici dugoj 31 dan, balansira motkom koja je iz meseca u mesec sve kraća. Dodatna poteškoća je publika koja umesto da navija, svaki mesec krati motku za balansiranje i odozdo viče “u zemljama u okruženju još manje bi ti ostalo”.

Glomazan javni sektor opterećuje državu koja povećava namete što dovodi do rasta cena proizvoda i usluga, pa se to na kraju prevali na budžet građana.

Pre nekoliko godina je jedna od evropskih agencija ustanovila da je Beograd jedan od najskupljih evropskih gradova po cenama prehrambenih proizvoda. Tadašnji ministar trgovine je “bez da trepne” opovrgavao tu anketu nazivajući je pretencioznom.

Sećam se da sam baš tada montirao reportažu o Austriji i sa kolegama prevodio cene namirnica iz nekog Bečkog supermarketa. Naravno da tog ministra nismo okarakterisali kao neznalicu već kao neuspelog hipnotizera koji se trudi da mu verujemo. Kako je narod lako hipnotisati i zamajati raznim nebuloznim, nekorisnim i besmislenim temama (Farma, Trenutak istine, ko je imao više posetilaca na Ušću...), eto prilike da se “pretrči” preko ozbiljnih tema.

Perpetum mobile od RTS-a tako ubeđuje narod u potrebu za javnim servisom koji proizvodi program od nacionalnog interesa (na primer seriju “Bela lađa”) i kuka kako će morati da otpusti svoj hor i 1.000 radnika. Dušebrižna majka Tereza, Elektroprivreda Srbije se tako žrtvuje pa umesto 38 traži “samo” 10,9 procenata poskupljenja.

I onda na scenu stupa hipnotizerka na visokoj funkciji koja sugeriše “Najavljeno poskupljenje struje neće izazvati skok cena, najavljeno poskupljenje struje neće izazvati skok cena... slušajte samo moj glas, umorni ste, otežali su vam kapci, spava vam se... ”.

2011-e je u Srbiji bilo 15.700 nevladinih organizacija sa više od 4.200 zaposlenih. Kako su programi ovih organizacija uglavnom ispunjeni (saradnja sa Haškim tribunalom, datum pregovora sa EU...) zašto se ne bi uključile u rešavanje problema optimizacije javne potrošnje?

Neke od tih organizacija smatraju da saradnja sa Haškim tribunalom nije završena i da je neophodno pohapsiti jatake, a decu u školama učiti o genocidu, ali kako im ne padne na pamet da pokušaju da smanje namete većine građana?

Barem da poremete gore spomenute hipnotizere sa prikupljenim i proverenim činjenicama. Na primer - Srbija ima duplo više stanovnika od Hrvatske i za trećinu veću teritoriju, ali zato skoro tri puta više zaposlenih u elektroprivredi. Ili da sve privatne televizije na jugu Srbije nemaju zaposlenih koliko RTS višak koji preti da će da otpusti.

A, da... produkcija “obrazovnog TV programa”... kao da neka od brojnih vladinih agencija ne može da raspiše konkurs za proizvodnju istog. Naravno da je problem dublji i da se zasniva na vladinoj neodlučnosti za otpuštanje viška u javnom sektoru, ali bi neko na to morao da ih natera.

Potreba za medijskim pritiskom na vlast je još razumnija ako se uzme u obzir letargičnost i nespremnost naroda za radikalnije oblike otpora, poput onog u Bugarskoj zbog poskupljenja struje.

Finansiranje tako potrebnih NVO bi u takvim nastupima bila otežana jer za interese naroda niko ne lobira. NVO koje ukazuju na bahatost institucija za prikupljanje harača postoje, ali su malobrojne i nedovoljno glasne.

Možda i one kao balanser na početku teksta balansiraju između sopstvenih namera i pritisaka institucija koje bi kritikovale.