Matriks naših života

“Stani Neo, nemoj da izlaziš napolje!”

Predvidljiva programska šema jedne od popularnijih televizija sa nacionalnom pokrivenošću, sa upornim šestomesečnim ponavljanjem istih serija i filmova, ima i svoje pozitivne strane. Jedna od tih je identifikacije sa glavnim likovima u filmovima i serijama koje često (iznova) gledamo.

Tako su čak i deca i “pripadnice lepšeg pola” naučili razliku između direkta, aperkata i krošea i shvatili da sport osim fizičke, čini i mentalna snaga. Sledeći tu logiku, deca bi, nakon identifikacije sa pevačicama i dilerima, mogla da požele da postanu policajci sa radnim mestom u luksuznim predgrađima metropola.

Obožavaoci Matriks triologije tako imaju priliku da spoznaju svaki ćošak uma glavnog junaka i nanovo objašnjavaju priču onima koji je nisu razumeli. Što je obmana veštija, to je i priča realnija. Najveći skeptici naučno-fantastičnih ostvarenja mogu da nađu zamerke i “obore” realnost priče. Kao verni poštovalac ove triologije, koji je prvi deo gledao na španskom K1 još 2000-e godine, pokušaću da ukažem na sličnosti sa “realnošću” u kojoj živimo.

Po priči iz filma, zemljom vladaju mašine koje koriste ljude kao sredstvo napajanja, a kojima se stvarnost iskrivljeno predstavlja kroz iluziju projekcije nekadašnje svkodnevnice. Ljudi u tom izmišljenom svetu odrastaju, obrazuju se, upoznaju bliske osobe, rade, obavljaju građanske dužnosti, ostavljaju potomke i umiru. U takvom izmišljenom svetu pojavljuje se osoba koja “otvara oči” i organizuje otpor. Kada pobunjenici u višegodišnjoj borbi izgube, sistem opet kreira pobunjenika “kao anomaliju”. Pobunjenici na kraju ne mogu da pobede sistem već u najboljem slučaju mogu da postignu primirje. Poznato?

Ukoliko iz u predhodnih pet rečenica reč “mašine” zamenimo sa “kreatori novog svetskog poretka”, dobićemo našu svakodnevnicu. Ne dozvolite da vas izraz “kreatori novog svetskog poretka” podseti na propagandu jedne od prethodnih verzija lokalnog Matriksa. Taj izraz bi mogao da označi skup moćnika kojima milionska imovina nije dovoljna pa žele još, još, još... moći i kapitala ne prezajući da u realizaciji svoje požude izazovu i “svetsku ekonomsku krizu”. Dakle, sistem u kontrolisanju umova koristi bukvalno sva sredstva kako bi se održao.

U želji da spreči veće udruživanje i pobunu, sistem ljudima servira podele po raznim osnovama. Ljudska vrsta prihvata podele pa dok nam se neke (nacionalna i verska) i učine smislenim dotle za neke (navijačka i politička) verovatno ni kreatorima Matriksa nije jasno kako uspevaju. Dokle god su pod kontrolom, podele obavljaju (da ne kažem “vrše”) funkciju.

Ljudska svest je očigledno previše jaka pa je jedinkama potrebno servirati iluziju uticaja, izbora i obavljanja vlasti kojima se u suštini ništa neće promeniti. Posle toliko decenija praktičnog dokazivanja besmislenosti, polovina jedinki i dalje veruje u koncept “Vladavine naroda” i u intervalima od četiri godine učestvuje u jednim te istim predstavama.

Predstave se doduše sve veštije režiraju pa glumci i saradnici dobijaju dobru materijalnu nadoknadu. Jedinke se, doduše, ponekada previše zanesu u procesu “vladavine” pa zaprete da obore ceo sistem, zapale nekoliko zgrada i prebiju pripadnike službe bezbednosti. Ovakvu pretnju rušenja sistema konstruktori rešavaju preinstalacijom i novom verzijom Matriksa.

Postojanje “predhodnih verzija Matriksa” otkriveno je u drugom a potpuno objašnjeno u trećem delu filma. U filmskoj sagi, agenti su čuvari Matriksa koji imaju sve ključeve i koji mogu biti svako i niko. U našem “pravom” svetu više smo puta videli da za službe glavnih svetskih policajca ne postoje prepreke i teritorija na kojoj ne mogu da deluju. Ne postoji njihova brljotina koja se ne može prikriti i predstaviti, na primer, međusobnim obračunom jedinki sistema.

Za delove sveta (sistema) koji se suprotstave univerzalnoj nadležnosti, predviđena je brza “preinstalacija” i nova verzija Matriksa. Potpuno je jasno da su jedinke zavisne od sistema. Morfius jedan od vođa pobune u filmu: “Većina tih ljudi nije spremna da bude isključena. Mnogi su toliko naviknuti, tako beznadežno zavisni od sistema, da će se boriti kako bi ga zaštitili.” Potpno jasno! Zar bismo ovu kakvu-takvu obmanu menjali za stvarnost u kojoj se krijemo pod zemljom i borimo sa mašinama?

Kada je već program čija je svrha obmana, zašto ne postoji verzija Matriksa u kojoj će biti manjih klasnih razlika? Postoje dva moguća objašnjenja od kojih se, nažalost, ono apsurdnije čini verovatnim.

Prva pretpostavka da kreatori ne žele da svi budu jednaki pa jedinkama ulivaju strah od socijalnih izjednačavanja predstavljajući ih kao “opasnostima komunizma”. Teška je spoznaja da se većina društva, pod plaštom razvoja individualizma, odriče bilo kakvog izjednačavanja. Tako smo dobili apsurd da i u našem okruženju postoje nabeđeni oportunisti koji će opravdavati čak i bezuman pristup zdravstvenom osiguranju američke opozicione stranke.

“Nije meni stalo da imaš približno koliko ja, nego da ja imam više od tebe”. Koliko bi besmislen život bio kada se pripadnice lepšeg pola u našem okruženju sa povratka sa odmora ne bi razlikovale i ubeđivale u lepote geografskih lokacija koje su posetile? Ili kako se muškarci ne bi ubeđivali u superiornost i prednosti baš njihovog modela automobila ili mobilnog telefona? A u jednoj od prethodnih verzija Matriksa školarci su nosili iste uniforme i jeli istu užinu od istog dobavljača...

Vredi li se boriti protiv sistema kada je i u filmskoj triologiji najviše što se može dobiti ne pobeda, nego primirje sa mašinama?

Najveća vrednost koja se promoviše u triologiji je, eto iznenađenja, ljubav! Uz pomoć ovog fenomena koji je svojstven samo živim bićima (Agent Smit: “Mada samo ljudski um može da smisli nešto tako besmisleno kao ljubav”) ceo opstanak, borba i preživljavanje imaju smisla. Pa ukoliko već ne možemo da se suprostavimo zamkama sistema, suprostavimo mu se nečim što on nema!