Nezadrživo srljanje u progres

Koliko god želeo da pozitivno (optimistično) posmatram promene u državi i društvu oko sebe, ne mogu da odolim izazovu da razmotrim jedno zapažanje iz 19-og veka, koje mi kolega sa posla uporno godinama servira.

Pomenuti kolega ne nameće svoje mišljenje, već pritisnut svakodnevnim životnim problemima u neverici konstatuje da “Nezadrživo srljamo u progres”.

Generacije pritisnute kolapsom države i degradacijom moralnih vrednosti 90-ih željno su dočekale promene 2000. koje su donele nadu u bolje sutra. Već 2002. država je pojačala kontrolu radnih mesta i drastično smanjila jednu od devijacija srpske privrede 90-ih - rad na crno. Ova pojava nije do kraja suzbijena i u najrazvijenijim državama pa tako ni kod nas, ali samo totalni kontraši, uz obavezno “ali”, mogu da probaju da poreknu činjenicu o velikom broju radnika koji su prijavljeni sa tadašnjom promenom vlasti.

I, nekako se tu stalo! Svaka sledeća promena opravdavana je upoređivanjem sa ekonomski razvijenim zemljama.

“Pa, i radnici u Austriji dobijaju slobodno kada su sezonski radovi na selu”, “i na zapadu se plaća struja, a kod nas je najjeftinija”, “hleb u Evropi je mnogo skuplji nego kod nas”... Možda poređenje sa uređenijim i ekonomski stabilnijim zemljama i nije toliko bolno za prosečnog radnika koliko zavaravanje, da ne kažem “pravljenje na budale”, za neka očigledna rešenja koja se mogu primeniti.

Jedno od nebuloznijih rešenja za manjak od 10 godina radnog staža 90-ih i za nepostojanje penzionog fonda je “pa svuda u Svetu radnici imaju dodatno penzijsko osiguranje”. Znači - ne brinite, ako vam 90-ih firma nije uplaćivala doprinose, a sada država kuka da za par meseci neće moći da isplaćuje penzije, pa se “paranoično” plašite da će vam ista biti 100-ak evra - ne brinite, tu su osiguravajuća društva koja će vam omogućiti da uplaćujete dodatno osiguranje. Milina!

To znači da ćemo višak koji nam ostane od plata moći pametno da utrošimo na obezbeđivanje svoje budućnosti! Pri tome je sasvim normalno da nijednoj novoj Vladi neće pasti na pamet da od Penzionog fonda napravi banku koja će naplatiti dividende od svega u šta je svojevremeno ulagao (autoput Niš-Beograd, Sava Centar i ko-zna-šta-sve-ne).

U stvari nije “ko-zna-šta-sve-ne” s’obzirom da je jedno penzionersko političko udruženje pre 5-6 godina tvrdilo da ima spisak gde su odlazile pare iz penzionog fonda. Pošto su nam tako lobisti novog ekonomskog uređenja objasnili šta sa viškom plata, možda bi se udostojili i da nam pomognu oko brige za budućnošću školovanja dece.

Naravno da je školovanje kod nas “besplatno” (za razliku od razvijenog zapada), ali je za bilo kakvu specijalizaciju potrebno uložiti novac.

Odakle potreba za specijalizacijom? Pa, iz činjenice da je radnih mesta sve manje, a broj diplomiranih kandidata sve veći, te je neophodno da se po nečemu izdvajaju. E

vo rešenja! Krediti za školovanje! Milina! Tako smo našli još jedan način trošenja obimnog viška koji nam ostaje od plate.

Zdravstveno osiguranje je još jedna oblast koja se mora “uskladiti” sa mogućnostima liberalne privrede. Pa, naravno da osim dažbina koje plaća firma moramo sami da ulažemo u svoje zdravlje i vrhunsku uslugu potražimo u privatnim klinikama.

Privreda, poljoprivreda, energetika, kultura i sve druge oblasti moraće da sačekaju nekog ko neće samo par meseca nakon izbora objašnjavati svoje izjave iz predizborne kampanje.

Ko se tu više pravi lud, oni koji daju nebulozna tumačenja ili mi koji ćemo poverovati da je to sve zarad “progresa” i bolje budućnosti?