SAT patrola: Kako do leskovački bazen?

Oćete da lipšete od vrućinu? Padne kiša, će crknete od omorinu? Majstor vi traži 150 evra da ugradi klimu?

Oterajte ga u ku*ac i pogledajte gde da se razladite brzo, a da pritom ne zapatite žuticu.

Evo nas na trotoar na glavnu ulicu. U današnjoj SAT patroli vam pokazujemo kako da stignete do leskovački bazen, a da ne završite u neki jendek. Put je dugačak tri iljade metra, a polazna tačka je uredno obeležena sa znak "Robne kuće Beograd" iako je firma otišla pre dvajes godine u propast.

Naše vozilo je polovni pežo. Kao i svaki put na početku resetujemo kilometražu jer ga spremamo za prodavanje.

Ulje je, kao što treba da bude, zacrnelo i na minimum. Zato je naš savet da na prvu ćošku kupite flašu od Fantu z dva litra SAE 30.

Rezanje šare za 500 dinara po gumu smo obavili ranije. Sada proveramo nije li izletela unutrašnja.

Ono što vozači u Leskovac često zanemaruju je činjenica da vi trebaju kočnice dok vozite. Zato nadrukajte par puta papučicu pre polaska da isterate vazduh i ulje iz sistem.

Turiramo motor u mesto i čekamo da istera na poklopac i toj malo ulje što ima.

Kad smo dovoljno nadimili mali akcionari koji štrajkujev na stepenice ispred Beogradsku možemo da krenemo.

Obratite pažnju da u glavnu ulicu u Leskovac mora se nagnjetev svi koji krenu nešto da završiv po grad. Pratimo situaciju u retrovizor i gledamo kog će presečemo. Utrčujemo ispred Ladu bez prednji far. Vozač nas kune, a mi nastavljamo dalje.

Nakon tri metra nailazimo na prvo autobusko stajalište. Ovo je početna tačka za svi oni koji pristižev u grad od kud Vinarce i ujedno mesto na koje će gi kondukter isfrlji ako nemaju kartu.

Od ove tačke put nas dalje vodi preko raskopane ulice. Vidimo da su putari legali celu godinu i da ni auto podripkuje ko da vozimo po rende.

Na 250-om metru nailazimo na raskrsnicu Bulevar Oslobođenja - Nikole Skobaljića i na prve radove koji su dobro obeleženi s PTT traku i dve pritke. Lagano psujemo sve po spisak radnicima koji su u blizini, da ne bi dobili s lopatu po grbinu.

Zaustavljamo se da ih upitamo dal će svaki put kopaju jednu istu ulicu. Iz razgovora saznajemo da su iz toplanu i da će gi zalazimo mesec dana minimum.

Ostavljamo ove vredne ljude da na miru jedev pola leb i alpsku.

Skrećemo desno i razvukujemo ga u prvu dok ventili ne izletiv iz cilindar. Prosečna brzina na ovom delu puta je 200 na sat, a zbog nedostatka debele ladovine milicija gu nigde nema.

Ubrzo dolazimo i na račvanje s Mlinsku ulicu. Svi koji idu do SUP jer su jedva prošli tehnički pregled skreću desno. Oni koji žele da kupe civor lubenčiki na pijac skreću levo. Mi ne gledamo u semafor i nastavljamo pravo.

Na 850-ti metar našeg puta nalaze se šibljinke. Zbog smanjene vidljivosti iza nji čeka prva patrola. Cene su ovde vrlo pristupačne i kreću se od 10 do 30 evra. Dajemo dvajes kako bi nastavili dalje prema našem odredištu, a ne kod sudiju za prekršaji.

Na kraju Ulice Nikole Skobaljića skrećemo desno i ulazimo u Radničku ulicu. Ali obratite pažnju na vozači i koji oće da prođu kroz raskrsnicu u isto vreme kad i vi. Nema razloga za brigu ako se to desi. Kolovoz na ovom mestu je dovoljno širok da možete da ostanete u svoju traku i počnete da sabirate parčiki od branik po put dok vas drugi učesnici u saobraćaju zaodiv.

Prešli smo 1.600 metra i primećujemo da je kazaljka za gorivo utrčala u crveno. Dva su razloga za ovu pojavu. Mož se plovak pokvario, a možda i ne sipujemo gorivo jer nismo primili platu od mart. Vozimo se dalje i nadamo se da neće uvuče vazduh u sistem.

Dolazimo i do prve pumpe. Objekat je dobro snabdeven sa žvake i mirišljave jelkice. Gorivo je i ovde, kao i u celu zemlju, po petnajesti put poskupelo. Točimo na veresiju za iljadu dinara i nastavljamo dalje dok motor počinje da secka.

Nakon pet metra stajemo da izduvamo diznu. Čim useremo novu belu majcu z benzin, krećemo.

Pratimo putokazi na koji piše „Vučje“ pa dopisano s farbu „PFC“ i „Strojkovce mafija“.

U Radničko naselje vas očekuje lagana vožnja po levu ili desnu stranu puta dok obilazite pešaci koji prelaziv ulicu kude im se ćefne. Imajte u vidu da mnogobrojne bočne ulice kriju brljivi biciklisti koji iz nji izlićaju ko iz pušku.

Četri minuta smo za volanom i već razmišljamo koe će jedemo. Zaustavljamo se u pekaru da se osvežimo z burek i gložanski jogurt. Odma pored pekaru je i prodavnica pa je dozvoljeno da zajebete kola na sred trotoar i trknete po cigare.

Na dva kilometra od početne tačke nalazi se i vulkanizer gde proveravamo nije li ni guma ispuštila na ventil. Ako vam se rasklackala spona ili imate neki drugi problem s kola, sigurno ćete ispred ovu radnju pronaći nekog koj se u sve razume.

Dolazimo i do Vlajkovu ulicu na koju se put račva. Desno, u distribuciju, idu svi kojima se prekantao strujomer pa im natovarili pet iljade kilovata prošli mesec na račun. Oni koji su kasno stisnuli kočnicu nastavljaju pravo u prodavnicu. Mi ne palimo žmigavac i idemo levo.

Vodite red kako ulećujete u Vlajkovu ulicu jer i na ovom mestu često dreme patrola koja čeka pljeskavicu.

Na poslednjem delu asvalt je zadnje četeres godine nešto lošiji što posebno raduje vozači s alu felne. Pažnju treba obratiti i na šahte u koje ostavljate točkovi sa svem ležajevi, a dalje idete samo s osovinu.

Prešli smo tačno 3200 metra i dolazimo do našeg cilja. Ispred bazena je parking koji još ne naplaćuju. Ima dovoljno mesta da svako kola zabode kude i kako stigne.

Mi se zaustavljamo ovde jer smo stigli na naše odrediše, a i motor ni je prokuvao.

Oni koji idu u Vučje na banjanje ili u zatvor jer su prodavali vezeni miljiki i paštete na ulicu, nastavljaju pravo.

* Tekst je, uz saglasnost autora, preuzet sa bloga "Koe ima po grad?"