Lektira za napredne đake

Nemamo, kažu, ono što treba. Rekli su nam to je druga igra. A igra je davila, sistem bi da obara, glavu bi da očara.

Umre jedan Srbin, ne zna se od čega, ali Gospod primi u naselja njega. I reče mu Gospod: „O, ljubazni sine! Dospeo si, evo, u rajske visine.

Druže, ljudi bez muda i časti, k’o hijene se mlate oko komada vlasti. Druže, lakši su bunkeri, nego limuzine i šalteri. Korak preko ograde, je l’ to, druže, jedino što časno je? Zar za nas, stare ratnike, počasna salva da ne odjekne.

Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.

Siđi sa svog trona od laži, nedosanjanog huliganstva, prenemaganja i sujete i odlazi, jer iako nisam pravnik, bojim se da ćete u suprotnom ti i tvoji minionsi, kad vas jednom napokon iselimo iz naših domova, razgovora, života i svakodnevice, dočekati da vam država dodeli stanove za sve vaše zasluge, samo što će se ovoga puta komisija za dodelu stanova zvati SUD.

Abdiciraj, kralju svega što ti pada na pamet. Abdiciraj, samokrunisani, i imaćeš olakšavajuće okolnosti. Objasni svojim dvorjanima da i oni polože oružje i da podlože svoje lažne diplome, ništa im se neće desiti, osim lustracije.

Nisu krivci depresivci, lude i psihopate, što su rušili pa sada nama nude lopate. Krivi smo mi. Nisu krivi sedativi što ih nisu sputali. Sorry, matori, krivi smo mi koji smo ćutali.

Odlazi cirkus iz našeg malog grada, širokim drumom što izlazi na most. Odlazi cirkus i ja se pitam sada ko je domaćin, a ko je bio gost.

Zaista, živim u mračno vreme! Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje, samo još nije primio užasnu vest.

Ti za koren nisi stvoren. Ceo svet ti je otvoren. Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al’ kad pođeš – nemoj stati. Mahni rukom. I odjuri.

Za ime boga, sedimo, pričajmo
Žalosne priče o smrti kraljeva.
Jedni svrgnuti, drugi u ratu poginuli;
Ti duhovima svrgnutih mučeni,
Oni otrovani od žena, a neki
Ubijeni u snu; a svi mrtvi;

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje …

Što želiš time da kažeš, prodani skote bez časti? Na obzorju se vide stare parole, ali ne vidim boju.

Vidio sam bijes tvrdih momaka, demonska igra odbačenih ljudi. Ko je zauzeo mjesto u raju, poštenje ili vlast? Ko je hvalio carevo ruho, patuljci s naslovnih strana!

Zamislite profesore koji su svoj poziv ozbiljno shvatili, koji uče decu kako da uspeju u životu, a u životu uspevaju jedino oni koji ih nisu slušali!

Čitam nedjeljni komentar koji jasno kaže „ko ne misli ovako, taj kleveće i laže“. Ljudi bez kalibra i bez ideje ufuravaju nam istine crno-bijele.

Pravo značenje reči primitivac je prost, neobrazovan čovek. Ali kod nas najveće primitivce, oličenje primitivizma, nalazimo upravo među onima koji poseduju nekakvo obrazovanje. 

Vođeni svojim borbenim entuzujazmom, verom u odluke i dokumenta, mi ćemo kroz 3 godine postići zapanjujuće uspehe. Tako već 1987. godine bićemo nadomak svome cilju. Te godine, 1987. živećemo kao pre 30 godina!