Budućnost koja je počela

Dobro je da su Južne vesti pokrenule debatu o velikim, gotovo nepomirljivim podelama u našem društvu. Još bolje bi bilo da se sa razgovorima na tu temu nastavi, na ovom i na drugim medijima. Najbolje bi ipak bilo da ljudi konačno i krajnje ozbiljno razumeju, šta nam sve te katastrofalne podele u bliskoj budućosti mogu doneti. Ništa dobro. I razume se, nikakvu “budućnost”.

Naravno da te naše podele traju već dugo i da za njih ne postoji samo jedan, glavni i odgovorni krivac. Što bi rekla ona spomenarska mudrost iz osnovne škole “između nas je sada zid, ali smo cigle zajedno krali”. Ipak, moguće je bar identifikovati generatore tih brojnih podela i izrazite neravnopravnosti u našem društvu.

Njihove senke su prečesto nadvijene nad uredničkim deskovima uticajnih medija. Od njihovih ljigavih pipaka ostaje vidljiv trag posle obavljanja visokih državnih i javnih funkcija. Oni odlično znaju kako da podstaknu poznate ličnosti da umesto njih obave prljavi posao. To su heroji više izneverenih revolucija kojima su uspeli jedino da namire sopstvene komplekse. U pitanju su zapravo već generacije antielite koje su legalizovali vreme, loši izbori i naša sklonost mirenja sa zlom.

Njihov posvećeni višedecenijski rad na proklamovanju vrhovnih drušvenih vrednosti je morao da dovede i do konačnog opštenarodnog prihvatanja. A nije i da smo se mnogo branili. To sveto dvojstvo P&P (pozicija i privilegija) postalo je ideal svake “sposobne” jedinke ovog društva, nešto za šta vredi boriti se i gaziti preko ostalih, makar i najbližih.

Oni koji te vrhovne vrednosti iznevere ili izgube zbog nekakvih “ideala”, bivaju kolektivno tretirani kao budale i nespobnjakovići. Odgovornost i savest su takođe odlike slabosti i nisu poželjne na putu uspeha u našem javnom životu.

Ti uzroci su i doveli do jedne čudne autoimune bolesti društva, kakvih je malo u današnjem čovečanstvu.

Naši ljudi, inače u globalnim razmerama veoma konkurentni sa svojim intelektualnim, fizičkim, radnim i drugim karakteristikama, na pitanjima uređene i samostalne zajednice se redovno pokazuju kao velika nula. Tu, u svojoj bašti, gde bi plodovi morali biti najlepši, dominira korov naše zavisti i podela. U njoj su najlepši cvetovi destrukcije i diverzije.

U svetu se veoma brzo uklapamo i poštujemo pravila, kod kuće je osnovno pravilo da nema pravila. Dok drugi uglavnom vuku jedan drugog kad su “preko”, mi se po običaju guramo i potiskujemo.

Kako je moguće da jedan, osvedočeno talentovan narod, toliko straći sve svoje prednosti u civilizacijskoj utakmici? Da, duboko svestan toga, ipak insistira na svojim manama? Koliko još dugo treba tonuti da bi se konačno otisnuli sa svog nacionalnog dna?

Ni malo revolucionarna pitanja. Ubeđen sam, tačnije znam, da smo ih svi sebi makar jedanput postavii.

I uvek ostali bez tačnog odgovora.

Što sam stariji, postajem svesniji onih dubokih narodnih mudrosti koje generacije ostavljaju svom potomstvu u nekoj zakasneloj nadi da će možda biti pametniji i bolji od njih samih. Samo sloga Srbina spasava i tako to. I ona “bez nevolje nema bogomolje”. Ova druga, toliko očigledna i nažalost delotvorna.

Ovaj naš istorijski trenutak, koji traje već decenijama, odlikuju potpuni institucionalni kolaps, identitetska šizofrenija i vrednosni paradoksi. Čovek u ovom društvu više nema nijednog zdravog oslonca jer je sve trulo i obesmišljeno. Postoje još samo večita improvizacija tamo gde je u uređenim sistemima ne bi smelo biti i pojedini džepovi otpora kolektivnom ludilu i depresiji.

Narod, detinjasto zagledan u svoj predački san o velikom voždu koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar, nikako da zrelo sagleda neumitnost objektivne potrebe za postojanjem poretka. U kome ćeš, iako sedamnaesti u redu, kao sedamnaesti sigurno i proći kroz neka vrata neke nezavisne institucije za koju ti neće biti potrebna bilo kakva “veza”. I da nije ključna stvar da budemo prvi u tom, tako potrebnom redu. I da nije tragedija ako smo u njemu poslednji. Poenta je u redu. Jer ovako, svedoci smo, vlada potpuni haos.

I što bi rek`o jedan moj kolega, “pametan si čovek, bio si u Beograd” – svi smo eto, hvala Bogu, pametni za toliko da to shvatimo. Ipak, problem nam pravi to što smo izgleda “prepametni”. Što smo u državi kakva jeste, napravili taj i takav Beligrad, koji umesto da bude generator njenog razvoja, on je zapravo koči, trošeći i onako manjak životnih energija ovog naroda.

Ta i takva prestonica je pravi pokazatelj naše narodne “premudrosti” i kvazi elitističkih tendencija. Koja, da bi lečila svoje dođoške komplekse glumeći nekakav svet, nemilice troši zajedničke resurse, kontroliše i sputava razvoj drugih da bi zadovoljila prohteve svoje odnarođene i samodovoljne “elite”. I njenih bledih kopija po provinciji.

Politički deo te i takve elite zato slobodno koristi odpamtiveka okupatorima svojstvene metode “zavadi pa vladaj”. Obezglavljeni i obezvoljeni narod, ili po inerciji na sve to pristaje pokušavajući da u tom belom gradu nađe svoje parče sreće, ili pak iz revolta i beznađa to isto traži po belome svetu. Ostaju samo oni koji su tvrdoglavi ili nesvesni svega. Crne ovce koje objedinjava izvesnost tora.

I dok još jedan uzurpator na vlasti koristi pomenute metode praveći neki svoj narod, redom ih hraneći čas lažnom nadom, čas ucenama i strahom, čas iluzijom nekakve veličine i moći, podele među nama, koji nismo ničiji i njima koji su nečiji, nastavljaju da rastu.

Metastaze društvenog kancera, izvesno je, privode logičnom kraju našu nacionalnu povest. Možda i treba konačno da nešto staro, umorno, poružnelo i tako bezvoljno, napokon nestane da bi se rodilo nešto novo?!

Ljudi k`o ljudi, sa ovih ili nekih drugih prostora, nastaviće da se dovijaju kroz život, prepričavajući svoje stare mitove i legende zaodenute u neko novije ruho. Ali zato narodi umiru. O tome smo učili u istoriji.

Gotovo je izvesno da smo kao narod došli do tačke gde se civilizacijski putevi račvaju. Kao oni koji ne vode računa o svom životnom i prirodnom okruženju, o svojim bližnjima, o svom nasleđu, o sebi i svom potomstvu, mislim da nam je budućnost izvesna. I da je već odavno počela.

Budimo makar toliko hrabri i požurimo joj u susret kako bi se ova agonija od sadašnjosti završila. Tada ćemo konačno moći da se pogledamo kao ljudi i znaćemo šta nam je činiti.