Estetika ružnog

Uglavnom naslov smišljam tek kada završim tekst. Volim da time objedinim ili sažmem sve napisano. Ponekad se naslov ipak nametne nezavisno, kao dugo prisutan utisak koji te muči i pritiska da ga nekako ipak izbaciš iz sebe i olakšaš. Tako sam i ovaj, kao izraz ili antitezu, dobio odavno i koristio često, najviše zato što ne umem drugačije da objasnim ono šta živimo i ovo gde živimo.

A ja recimo živim u blizini osnovne škole koja bi mogla biti jedna od najlepših u Nišu. Ima ono što mnoge nemaju. Ogromno školsko dvorište sa travnjacima i sportskim terenima, saobraćajni poligon, prelepo drveće… Od nedavno i novog direktora koji se zaista sa ostatkom kolektiva svojski trudi da se sve to obnovi i održava. Tu su i roditelji đaka koji su to prepoznali i više puta sa njima učestvovali u akcijama čišćenja školskog dvorišta.

Nažalost, efekti su kratkotrajni i polako trud i želja gube bitku sa neumornom stihijom našeg društva koju sam i nazvao Estetikom ružnog. Direktor se iskreno čudi i ne može da veruje kako to neki mladi ljudi lome brave ’’eto - iz čista mira’’ i kome to smeta ’’što se radi i gradi’’? Pa zar je teško bacati smeće u kante, nego naprotiv - prevrću ih i iz obesti postavljaju na najčudnija mesta?! Vade stiropor iz fasade, lome stakla, lome ograde, kidaju kablove postavljene za punjenje mobilnih telefona…

Kao što vidite, izašli smo iz prosečnog školskog dvorišta i izašli na ulice i "zelene površine" našeg grada. Izlozi napuštenih lokala prelepljeni plakatima ili polomljeni, a njihova unutrašnjost ’’uredno’’ napunjena đubretom. Sve što se postavi novo, neka je parkovski mobilijar, autobusko stajalište, kante za smeće, postolja za bicikle, šta god, sve se to vrlo brzo polomi, išara, izlepi, rasturi, uništi da ga nema ili da liči na ono što je već bilo i što će postojati i na dalje.

A šta je to? Kakva je to devastirajuća konstanta u ovom gradu, u ovoj državi, u ovim našim životima?

foto: Ljuba Kostić

Laž. Ružno našminkana, jeftina, očerupana stvarnost. Potemkinova sela koja nam uporno prodaju polupismeni i bahati trgovci našim sudbinama. Za skupe pare. Putovanja u civilizovani svet o našem trošku nisu iskoristili da bi pametne i ozbiljne stvari preneli ovde. Lažu nas i mažu decenijama, sve skuplje i dublje.

I svi to vide i svi to znaju. Neki su zato otišli, a većina preostalih se predala i trudi se da to više i ne primećuje. Ali deca su sunđeri. Upijaju sve ono što im nudimo. Za njih je ovaj raspad sistema realnost i nažalost, normalnost.

Blistavi izlozi koji obećavaju Zapadni san su odmah pored razjapljenih kontejnera iz kojih curi uvek sveži đus od đubreta. Skupe patike koje gaze po blatu i svuda rasutim otpacima. Električni trotineti koji zapinju o izbrazdali i sljušteni asfalt. Nekvalitetan, ali zato preskupo plaćen njihovom budućnošću.

I onda se direktor škole pita zašto su nam mladi takvi? I onda se uzorni glasači svih vlasti pitaju kako mladi ne vrednuju njihov ’’rad i žrtvu’’?! Šizofrena realnost njih više ne dotiče jer su je prigrlili lečeći se samopropisanom terapijom sa srećnih televizija.

Ali mladi nisu glupi. Niko to danas nije. Ima samo pokvarenih i onih koji bi da ne žive u laži. Mlad čovek je jedini potencijal iskrene promene. A pošto ih stariji vrlo brzo ubede da su nemoćni da promene sistem, oni onda postaju besni i žele da makar sruše sve ono što ih lažno ubeđuje da je ovde sve kako treba.

Zato strada svaka šminka svake gradske vlasti.

Jer je preskupa a ne uspeva da pokrije ni ožiljke a kamoli unakažene delove gradskog lica. Decenijama bez ozbiljne deponije, bez urbanizma koji bi sagledao potrebe običnog čoveka. Bez plana, bez vizije, bez ukusa, bez smisla. Samo bahata megalomanija, lopovluk i lečenje kompleksa na angro po kafanama na potpis, uz belo i nesrećnu piletinu.

Nekada je postojala među mladima svojevrsna Umetnost pobune. Iskazana kroz rokenrol i pank kulturu koja je preispitivala autoritete i one lažne stavljala na svoje mesto. Koja je razumela potrebu zajednice i svrhu borbe i potrage za Istinom. Danas je to kod omladine raštrkano, virtuelizovano, otupljeno, obesmišljeno. Ipak, energiju im niko ne može oduzeti. Potrebno je samo pravilno usmeravanje. Vraćanje smisla. A to počinje iz porodice, preko škole pa na dalje – do realnih i nezavisnih institucija.

Direktoru sam predložio da pokuša, na svoju ruku, da makar svojoj školi pored obrazovne, vrati i epitet vaspitne ustanove. Da decu, kao nekada nas, uče da očiste sopstveno školsko dvorište jer će tako znati da cene i brane svoj trud od bahatih i nevaspitanih vršnjaka. Da uvede sistem pozitivnih i negativnih sankcija za tako nešto, naravno uz dogovor sa roditeljima. Da noćni čuvar uveče obiđe omladince koji sede u školskom dvorištu dok bezidejno ispijaju piva i vežbaju snagu na postavljenom inventaru. Da ih legitimiše, upozori da postoje kamere i da će, ukoliko ujutru bude đubreta ili štete, obavestiti Komunalnu miliciju koja će pustiti njihovim roditeljima prekršajne prijave. Naravno, to teško da će moći, jer drugovi komunalci radije maltretiraju babe ispred pijace sa nelegalnom korpom trešanja.

Drugovi komunalni milicajci ne mogu da legitimišu one koji bacaju đubre ili lome inventar noću po parkovima. Dok im se iz određenog centra moći ne naredi drugačije.

Za sve je nažalost potreban politički ’’blagoslov’’. Za direktora škole, komunalnog milicajca, gradskog urbanistu ili gradonačelnika lično. Za njih, vojnike svemoćne partije. Uvek je potreban nalog onog ’’odozgo’’ da se nešto pokrene, završi do kraja ili uvede neki sistem koji će, zamislite, biti u opštem interesu. Da se vrati smisao i svrha vlasti a ne večito foliranje, fingiranje i marketing. Radi povlastica, trange-frange kombinacija i života o trošku poreskih obveznika bez realne odgovornosti.

Dok se to ne promeni živećemo u ovom začaranom limbu gde vlada estetika ružnog. Gde su mlohavi spletkaroši, hronični nesposobnjakovići, osvedočeni neradnici i kukavne autokrate postali nekakvi alfa mužjaci, glavne baje, najlepši, najobrazovaniji, čestiti i samopožrtvovani lideri. Gde vladaju poredak haosa, kriminalna pravda, burazerska ekonomija i razbojnička kultura.

Estetika ružnog ne smeta onima koji su se predali i pomirili sa zlom. Ali smeta onima koji razumeju i slušaju svoju decu, koji im iskreno žele istinitu i održivu budućnost.

Smeta onima koji hoće da ih čuju kada im viču da je njihov car zapravo go.Prizor je realno ogavan, iako zdušno aplaudiraju i dive se takvoj estetici.