Familija be pobeđuje niški Krindž

Toliko sumornih tema i činjenica u Srbiji. Zatrpavaju nas svakodnevo i prave od naših života teskobne ćelije. Raspredajući o njima potanko i naširoko, dozvolili smo im da postanu deo našeg folklora. Prigrlili smo ih kao najrođenije i samim tim propisali sebi i najrazličitije dijagnoze.

I ovaj grad, siromašna prestonica još siromašnijeg Juga, kao da poslednjih decenija otiče i kopni zajedno sa svojom rekom. Presahli i zavrnuti izvori, nemar, bahatost i predaja. Ljudi odlaze, ovde je dosadno, svi su pobegli na neko zabavnije mesto. Poznata pesma.

Ipak, naš čovek srećom poseduje i neretko koristi svoje ''alternativne medicine'' kojima poništava očiglednu depresiju i malodušnost. Ne, nećemo o rakiji.

Humor. Naročito humor Juga. Vrcav, okretan, radoznao, skokovit. Očas kao da nestane a onda se odnekud povrne, još silniji i smisleniji. Drugačiji od prestoničkog koji upornošću svog rastućeg narativa pokušava da izdominira i u sferi duha, kao što mu to uspeva na materijalnom planu sve siromašnije zemlje Srbije.

Pre neku godinu sam pisao o niškim hip-hoperima koji ''povađuju'' stvari. I nego kako nego ih povađuju! Zato što su svoji, neopterećeni kulturološkim stereotipima ''zaostalog i primitivnog Juga'', kojeg se novokomponovani varošani stide. Zato su i prevazišli veštačke međe ove plitke države i postali regionalno prepoznatljivi i prihvaćeni. I predstavljaju ovaj naš, kakav god ali naš Vynil grad bolje nego sve preskupo plaćene birokrate iz otetih i otuđenih institucija. Iskrena ljubav koja stvara kvalitet.

Nećemo ipak ni o muzici. O humoru ćemo, virtuelnom ali tako realnom. O momku koji je nastavak i organski deo pomenutih hip-hopera koji su stvarno povadili stvari.

Marko Arsić aka Tbra Loco. Momak koji je, kao i većina onog kvalitetnog ljudskog, o(u)tekao iz Niša, poput okopnele i presahle posestrime reke.

Očigledno je, iz daljine se često jasnije i stvarnije vidi zavičaj. Nostalgija je naravno tu da ulepša ono što često ruži sliku iz krupnog plana. Ipak, upravo su Markova iskrena osećanja ta koja daju vrednost njegovom specifičnom umetničkom pristupu koji tako lako osvaja. Ne samo Jug, već i prestoni grad, tu do besmisla preuveličanu tragikomediju, satkanu od kolospleta naših narodnih karaktera.

Brat Moi & Familija be, niški imaginarni predstavnici, jednostavno vas i bezuslovno pokoravaju. Svojim suštinskim pronalaženjem (pored očiglednih mana) onog vrednog, ljudskog i prisnog u svima nama, naravno uz nezaobilaznu, obilatu dozu autentičnog lokalnog humora.

Naše bratan-che, namerno ili nesvesno izvitopereno kroz svoj avatar (nebitno je) uspelo je za tako kratko vreme u svemu onome u čemu decenijama nisu raznorazne lokalne i republičke institucije, konsultantske kuće i ostali preskupo plaćeni projekti od naših para.

A u čemu je pa to uspeo?! – već čujem zadrto pitanje večitih glasača vlasti, oportunista bez pokrića i komšija zavidljivaca koji ne vole vašu ali ni sopstvenu kravu.

Pa gospodo drugovi, momak je čistom ljubavlju, talentom, radom i potpuno besplatno učinio za ove ljude ovde više nego svi političari i funkcioneri u proteklih dvadeset godina zajedno! Kako?! Pa tako be, prosto, familijoo be!

Tako što iskreno i čistog srca doprinosi objedinjavanju, zajednici, povratku nama samima. Tako što vraća veru u našu autentičnu kulturu koja ljude čini ponosnim, nadahnutim. Koja je konstruktivna i na kojoj mogu da se na kraju uspešno zidaju i one, vama jedino bitne, vidljive stvari. Ljudi tu iskrenost prepoznaju i veoma lako je dele i prihvataju. Ona je zaraznija od aktuelnog virusa koga se svi plaše. Naprotiv, ona je lekovita i ona pobeđuje.

Decenijama se ljudi ovde na najprimitivniji način dele, zavađuju, ponižavaju i progone. Decenijama je prisutna negativna selekcija koja ishodi iz poniznih kompleksa manje vrednosti, uhođenja, drukanja, podvala, podmićivanja.

Nisam hteo da kroz kolumnu komentarišem skorašnje proteste. Podržavam ih naravno, ali nema šta tu više mnogo ni da se piše. Jedno je izvesno, ovo su protesti novih generacija. Moja je iznela proteste devedesetih. Sada možemo samo, iz drugog ili trećeg reda tek, da podržimo mlade koji će morati da iznesu do kraja svoju turu protesta. Njima nije potrebno ni naše vođstvo niti priča ''kako to treba''. Samo podrška. Te generacije su naša ''familija be'' i to su zapravo svi oni kojima ovakav tekst nije ni potreban kao prevod ili objašnjenje fenomena koji pokušavam da opišem, ispunjen i nadahnut pozitivnim emocijama.

Oni do sada nisu imali prilike da pre svega artikulišu a potom i ostvare svoje zajedništvo. Tako su rasli, takva im je muzika i nekultura servirana. Nasuprot rokenrolu, umetnosti pobune ali i potrage za zajednicom, smislom i istinom, kojim smo mi bili zadojeni, oni su sistematski gurani u svojevrsni krindž* koji je sedativan i koji bi trebalo da ih razdvoji na sebi dovoljne jedinke.

Ipak, ovakvi procesi i pokreti (mislim na ''familiju be'', na trenutno pauzirane proteste i na štošta još), lome zamke ove plitko instalirane države (a država to je on) i duboko ukorenjene kolonijalne svesti koja se postarala da ideja našeg zajedništva i smisla prestane da postoji.

Sada sam duboko uveren da će okovi jednog dana spasti. Jesu nevidljivi, samim tim i znatno teži, ali pašće. A ove vidljive lance i lančiće ne bih više ni da komentarišem, pridajemo im tako samo na težini a gotovi su, izanđali.

Samo napred familijo! A be će pobedimo be i taj Krindž! Posle laganica.

*U socijalnoj antropologiji termin ''krindž'' se odnosi na kompleks inferiornosti zbog koga se ljudi stide svoje sopstvene kulture i odbacuju je u korist tuđe kulture. Javlja se često u post-kolonijalnim zemljama, konkretno je definisan u Austriliji, gde se sopstvena kultura i stvaralaštvo dugo smatralo inferiornom u odnosu na britansku kulturu i stvaralaštvo.