Fine vesti

Živimo u eri prepunoj informacija, ali škrtoj sa pravim vestima. Dobrih vesti je tu ponajmanje. Prenatrpani sadržajima sa različitih medija, društvenih mreža i ostalih vidova informisanja, naši umovi su postali prezasićeni i tromi za kritičke procese i analizu. Kvantitet još jednom ne uspeva da izrodi kvalitet, a kvalitet - kada se do njega nekako i dopre, često je i više nego sumnjiv.

U javnom prostoru, pogotovo na nivou onih medija sa tzv. nacionalnom frekvencijom, vesti se uglavnom svode na nekritičko kopiranje sadržaja globalno dominantnih svetskih medijskih kuća, koje odlučuju šta je važno a šta ne za ostatak neznavenog čovečanstva, ili se pak nužno prate tokovi i rukavci onih centara moći koji im omogućavaju da ostanu na površini ovog smutnog doba. U suprotnom, neminovno bi završili na dnu, zajedno sa ostatkom srpskog društva koje je tu povučeno silom potiska nastalog prilikom izvlačenja čepa na kome je krupnim slovima neko napisao ''TRANZICIJA''.

Pored sveprisutnog trenda tabloidizacije i potrebe za skandaloznim sadržajima koji bi trebalo da pažnju prosečnog konzumenta novosti preusmere na događaje iz nečijeg tuđeg života (najbolje je ako je to neka poznata ličnost) a ne na one iz njegovog sopstvenog, savremena kultura javne reči se u Srbiji i dalje, nesmanjenom žestinom, bori sa mutiranim virusom Autocenzure ili, prostije rečeno, sa strahom od nezameranja političkim i svim drugim moćnicima, tom divnom nasleđu svih naših dinastija, od Obrenovića pa do Krkobabića.

Oaze u medijskoj pustinji postoje, to su neki lokalni džepovi otpora, nimalo nebitni ali ne i naročito uticajni. Akcenat je na obimu zahvata rukom demagoga, na belo u redovima slanine koju treba informisati i ubediti u slobodu i jednakost svih papkara na našoj farmi.

Naš savremenik, čuveni poluintelektualac kako ga je svojevremeno lepo krstio Slobodan Jovanović, više voli udrobljeno i lako jelo. On nema ni zube a ni stomak da sažvaće i svari tu prevaru od brze hrane koju nam prečesto serviraju u masnim slovima ispisanim naslovima. Uglavnom se samo to i čita, a i najlakše vari mozgom današnjeg prezasićenog gutača vesti.

Sa druge strane, odgovor na sve to našeg pametnog ali opet neznavenog naroda je više nego indiferentan. Kao omađijani, duboko svesni svega što nam se događa ali opet, bez skoro ikakve volje, slepo sledimo taj neprekinuti lanac našeg duhovnog ropstva, tog služenja svim našim nacionalnim slabostima koje još i najmanje štete onima oko nas (iako smo od svih proglašeni za najveće krivce i smetnju) ali zato najviše škode nama samima, jer živimo skotski a mogli bi gospodski.

Mnogo je razloga koji nas drže privezanim za pomenute lance. Ti okovi omogućavaju onim najgorima da nas njima vodaju i pritežu. Previše sposobnih se od njih otrglo i pobeglo glavom bez obzira u tuđinu, da se više nikada ne vrati. Preostalo roblje nastavlja svoj put u neznaveno, deo slaveći svog presposobnog vođu a deo pokušavajući da ih ubedi da je Domanović pisao baš o nama.

Ljudi ne vole ovakve tekstove. Lepše je čitati vesti o nekom uspehu naših atleta, tih savremenih epskih junaka i hajduka, ili čekati novu sezonu Igre prestola da bi otkrili kako spletke uticajnih krckaju moć nekog imaginarnog i tuđeg kraljevstva.

Ima li rešenja za ovo naše, odavno propalo? Uvek. Ali ono nije vezano ni za uticaj, ni za novac, niti vlast i moć. Ono je vezano za posvećeno služenje onog dela društva koje pretenduje da se nazove elitom - onom delu, koje bi se ponosno smelo nazvati narodom. Da li je to moguće danas? Ako je bilo moguće pre nepunih dvesta godina u nekoj tamo močvarnoj Finskoj, zašto ne bi bilo moguće i danas, u ovoj prelepoj Srbiji?

Kolumna je premali prostor da bi se opisao život i delo finskog prosvetitelja iz XIX veka - Johana Vilhelma Sneljmana, koji je sa svojim prijateljima okupljenim oko pokreta Fenomana, pre svega zahvaljujući svojoj velikoj ljubavi prema sopstvenoj zemlji i narodu ali i posvećenim radom i otpornošću na privlačne zamke vlasti, uspeo da za kratko vreme motiviše čitavu naciju i da od naroda potpuno otuđenog od sopstvenog identiteta, od zemlje močvara i zaraza, zemlje neprosvećenosti, zaostalosti i kolektivne depresije, postavi temelje jednog potpuno drugačijeg društva. Samo nekoliko generacija kasnije, Finska postaje zemlja znanja, prosvećenosti i naprednih tehnologija.

J. V. Snellman, foto: Wikipedia

Pravilna dijagnoza bolesti nacije, koliko god bila teška, nikada ne znači i odustajanje od njenog lečenja, piše Sneljman u jednom od mnogobrojnih pisama upućenog svojim sunarodnicima. On i njegovi Fenomani nisu nikada odustajali od svoje nesebične ljubavi prema Suomi (kako Finci zovu svoju domovinu) i zato se smeju danas nazvati pravim apostolima jedne nove Finske a ne skupinom lažnih posvećenika nekog navodnog naprednjačkog protestantizma, okupljenih oko lažnog i licemernog mesije. Oni su zaista bili pitomo stado upornih, čestitih i skromnih ljudi koji slede jednu svetlu i ostvarivu ideju, a ne čopor hijena koje čekaju svoje parče plena od jednog i tobože neustrašivog kralja lava.

To je ono što Srbija danas ima i u šta mnogi nažalost žele ili moraju da veruju. I takva prelest se u našem istorijskom pamćenju uvek pokazivala i dokazivala kao pogrešna. Vera u jednog čoveka, po prirodi i logici stvari slabog i privremenog, a sumnja ili sprdnja sa zajednicom koja drži do principa a ne do straha i ulizištva.

Finska, zemlja dalekog severa, loše klime i jalove zemlje je uspela i dokazala da je takav čin nacionalnog preumljenja moguć. Srbija, naša obećana zemlja, zemlja mogućnosti i svakog mogućeg blagostanja, uporno tako nešto odbija. Učimo i od Finaca! Možda konačno postanemo fini a opet ostanemo svoji.