Gde nas to vode bez vode?

Složićemo se, verovatno svi, da najradije čitamo kolumne koje se na elokventan i neretko satiričan način obračunavaju sa moćnicima naših dana ili nekom kvazi-elitom koja je uzurpirala ono mesto u društvu koje joj po svojoj suštini niti pripada niti pristaje.

Kao po nekom pravilu, problem čitljivosti i čitanosti nastaje čim teme o kojima se piše postaju ozbiljnije, a naročito ako očekuju od čitaoca neku društvenu reakciju, delovanje ili napuštanje one virtuelne zone komfora u kojoj se svaki od nas, malih samozadovoljnih korisnika svakojakih gedžeta današnjice, oseća sigurno, nedodirljivo i zaštićeno. Naravno da taj osećaj zaštićenosti najčešće ima malo veze sa istinom ali je nama ljudima, još uvek emotivnim bićima, veoma teško na vreme prodočiti argumentovane činjenice a naročito ako su one pritom još i veoma neprijatne.

Na toj savremenoj klackalici između virtuelnog i realnog, nekako još uvek više volim da povučem na onu stranu na kojoj broj lajkova i šerova manje vredi od stisnute šake i pogleda u oči. Stoga bih se opet pozabavio temom za koju se ne može reći da je ''aktuelna'' jer traje još od vremena petooktobarske tranzicije ali koja je sigurno od vitalnog značaja za naše društvo, bez obzira što problem koji ona teži da predstavi, javnosti nije nimalo prijatan, a pogotovo što od nas zahteva i određenu (re)akciju, solidarnost, promišljenost i doslednost.

Retki su trenuci, nažalost ne i ohrabrujući, kada mogu da se u potpunosti složim sa izjavom nekog našeg ministra, naročito kada ona po svojoj važnosti prevazilazi njihovu dnevno-političku namenu i obraćanje određenoj ciljnoj grupi postojećih ili potencijalnih glasača. U tom rangu je i nedavna izjava ministra za zaštitu životne sredine, Gorana Trivana, da je rasprodaja pijaće vode ravna nacionalnoj katastrofi i da je neophodno da Srbija nađe način da vrati vlasništvo nad prodatim izvorima pijaće vode.

Šta bi još trebali da znamo a o čemu se još uvek veoma retko govori u našim vodećim medijima? Pa možda to da će do 2050. godine globalna potražnja za svežom vodom porasti za više od 40% i da će najmanje 1/4 svetske populacije živeti u zemljama sa ''hroničnim ili čestim'' nedostatkom čiste vode. U pitanju je izveštaj Ujedinjenih nacija tako da bi potencijalni skeptici već trebalo da spuste gard i načulje uši.

Za one koji takođe ne znaju, a koji bi voleli da imaju taj podatak, Srbija prema svim merodavnim istraživanjima ima više od 400 izvorišta zdrave i pitke vode vrhunskog kvaliteta, od kojih su 286 različitih tipova mineralnih, termalnih i termo-mineralnih voda. I sve se to trenutno eksploatiše sa nekih 20%. Zbog svega toga, te iste UN Srbiju rangiraju među prvih pedeset zemalja u svetu koje raspolažu velikim rezervama zdrave i pitke vode. Zato nije zgoreg odmah tu nadovezati i istraživanje koje je sproveo ugledni ''Pacific Institute'', vodeći globalni think-tank moderator po pitanju problema vodosnabdevanja, po kome se samo u periodu od 2010. do 2013.godine, zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob, koji je naizgled bio verski, politički ili ekonomski, ali je po svojoj suštini to zapravo bila borba za pijaću vodu.

I pre nego li pogledamo u svoje dvorište i vidimo koliko smo odmakli u njegovom pripremanju za neke buduće, nimalo ohrabrujuće dane, bacimo malo pogled i preko plota, u dvorišta naših evropskih suseda, onih koji itekako znaju kako da ih drže čistim i urednim.

U Velikoj Britaniji recimo, nakon privatizacije vodovoda u periodu vlasti ''gvozdene lejdi Tačer'', problem stalnog rasta cena, ali i konstantnog pada kvaliteta vode i njenog snabdevanja, je prinudio državu da ponovo uloži javna sredstva u održavanje infrastrukture vodosnabdevanja dok je privatni vlasnik bio zadužen samo za to da nastavi da uvećava svoju finansijsku dobit. Shvativši šta su uradili pod dejstvom svojih neoliberalnih mantri, Evropljanima nije trebalo mnogo pa da ta ista privatizovana preduzeća iznova vraćaju pod striktnu državnu kontrolu, neretko plaćajući za to i višestruko veće iznose od onih za koje su ih prodavali. Francuska je to učinila 2009. godine, a u Holandiji je privatizacija vodosnabdevanja čak i zakonom zabranjena.

I tu Srbija ponovo postaje aktuelna tema koja nas, hteli mi to ili ne, tera na novo razmišljanje.

Prema Zakonu o vodama, one su pitanje opšteg interesa i neotuđivo su dobro u državnoj svojini. Zakon, međutim, pod određenim uslovima, dozvoljava pravo korišćenja javnog vodnog dobra, što vodeći strani proizvođači flaširane vode u Srbiji znaju da obilato iskoriste. Pitanje kontrole je tu naravno krucijalna stvar, a ona je u našim uslovima, razume se, uvek poslovično problematična.

Kada sam pre nekoliko godina istraživao kako i na koji način naša država sprovodi kontrolu eksploatacije flaširane vode za piće od strane njenih inostranih ''korisnika'', verujte da sam došao do saznanja koje je bilo smešnije od eventualnog opisa neke alan-fordovske tvrtke sličnog tipa. Bilo je zapravo tragično, jer se radilo o našoj realnosti. Od svog veoma merodavnog sagovornika iz ''Srbijavoda'' sam saznao da je osoba zadužena za kontrolu trošenja vodnih resursa u našem području jedna gospođa pred penzijom, kojoj telefonom javljaju koliko je hektolitara za određeni mesec iscrpljeno i ''predato tržištu'', a koje ona potom uredno unosi u svoju eksel-tabelu i šalje dalje, pogađate, ''beogradskoj centrali''. Naravno, ista persona takođe uredno i blagovremeno dobija odnekud vaučere za najrazličitije svetske destinacije u kojima može da pari i potapa svoja već oveštala čula i savest. Za verovali ili ne.

A za još jedno, daleko krupnije ''verovali ili ne'' je i to što je država Srbija u tišini izdala svoja izvorišta vode, bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana. To što su Ujedinjene nacije još krajem 2002. godine vodu proglasile ''društvenim i kulturnim dobrom'' a ne ekonomskom robom, našoj političkoj eliti ništa ne predstavlja. To javno dobro koje se ne prodaje, izdaje ili šta već, i prema kome se sa dužnom pažnjom odnose sve uređene države Evrope i sveta. A čije kompanije, doduše, drže preko 80% naših izvorišta flaširanih voda. Holandski ''Adriatic BidCo B.V.'', švedski ''United Nordic Beverages'', litvanska ''Alita'', pa čak i slovenačka ''Kolinska'' i hrvatski ''Agrokor''.

I ako smo već u problemu što smo tako ingeniozno-stupidarevićki prosto predali strateški resurs za budućnost naše nacije, mislim da ne bi bilo baš toliko loše da se makar odmah i sada, tu i zaustavimo? Da ne ostanemo u bliskoj budućnosti i bez vodovoda i geotermalnih izvora. Jer ako to onda ne bi bila katastrofa jednog naroda - onda zaista ne znam šta bi drugo to moglo biti?!?

Takođe, još jedan malo vidljiv detalj nam neprestano izmiče iz vidokruga. Veoma je važno znati da i MMF i Svetska banka prilikom realizacije svojih aranžmana sa srpskom ''zahuktalom ekonomijom'' neprekidno insistiraju na prodaji naših izvorišta i preduzeća koja se bave distribucijom vode i vodosnabdevanjem.

Da bi konačno videli kraj ovom pisaniju, moramo doći i do zaključaka koji ovoga puta nisu ni malo jasni, čitljivi i lako uočljivi kada ih osvetlite svojom moralno-intelektualnom prizmom. Ovde problem nije u rangu onih kada treba osuditi neko partijsko-rodbinsko zapošljavanje ili nekakve političarsko-preduzetničke marifetluke. Ovde je teren još uvek maglovit, tiče se budućnosti naše zajednice i kao takav, zahteva upravo ono jasno navedeno sa početka teksta. Našu solidarnost, promišljenost i doslednost.

U pitanju je budući predviđeni model javno-privatnih partnerstava koji se sve češće zagovara u rešavanju pitanja vodosnabdevanja, kako u svetu tako i kod nas. Ukoliko potencijalni privatni investitor ne bude izričito i konkretno obavezan na ulaganje u infrastrukturu i kvalitet vodosnabdevanja a potom i adekvatno kontrolisan, ni takav pristup nam neće nimalo pomoći, jer po logici i prirodi stvari, privatnog investitora zanima pre svega brz profit – dakle prosta distribucija i naplata dobara koja isporučuje, a što će, po iskustvu koje su evropske zemlje već prošle, platiti pre svega građani kroz povećanje cene vode i pad njenog i kvaliteta isporuke, a koji će biti višestruki.

Kada u tako nešto ukalkulišemo sopstveno iskustvo, nepostojanje institucija, izuzetnu lakomislenost, potkupljivost i beskrupuloznost onih koji su tu da donose političke odluke u naše ime, ali i našu kolektivnu nepromišljenost i nebrigu, predviđanja su itekako čemerna. Uzmimo samo za primer naš, niški vodovod sa svojim glavnim menadžerom koji, realno, nije lik od poverenja ni za čuvanje pramenke & karakačanke. Čak se i njegov roditelj tereti da je naplaćivao zapošljavanje u istom preduzeću pa se sada pred sudovima razvlači i odugovlači proces zbog kojekakvih zdravstenih problema. Uzmimo za primer i zaposlene u tom vodovodu koji sve to manje-više nemo posmatraju, saučestvuju ili pak dižu ruke jer je evidentno da je u pitanju institucionalizovana tragikomedija. I napokon, ne zaboravimo da tu uračunamo i sve nas koji na povremene vesti o svemu tome, uglavnom gnevno ili razdragano samo ostavljamo virtuelne komentare ili na iste lupamo pluseve i minuseve?!

Kako da MI takvi, zajednički, uspešno, dalekovido i nesebično odbranimo jedan takav resurs kao što je voda? Za naše najmilije, za našu decu, koja će sutra biti u situaciji da istu ili nemaju ili prinuđeni da je preskupo plaćaju?! Zar ćemo zaista dozvoliti da nas ponovo, onako u krdu, sve prevedu žedne preko ovolike vode? I gde nas to zapravo vode bez naše vode?