Istinite priče

Nišlije su uglavnom veoma ponosne na dovoljno dugu i dovoljno slavnu prošlost svoga grada. To će vam obavezno spomenuti ukoliko dođete u Niš ili ukoliko se nađete negde i zapodenete priču, svako o svom mestu. I tu se nažalost, ta slavna priča uglavnom i završava.

Slojevita istorijska baština koja počinje od prvih ljudskih zajednica, kamenog i gvozdenog doba, preko antike a potom vizantijskog, srpskog i osmanlijskog srednjevekovlja, postoji samo u nedovršenim pričama za odabrane i nesačinjenim ili zapuštenim sadržajima za sve ostale.

Detalj lapidariuma iz niške tvrđave; foto: Ivan Vidanović NKK

Pećine u Cerju i Sićevu, odakle su se družine lovaca-sakupljača oprezno spuštale u bujne rečne ravnice, nedostupne su đacima i turistima a Humska čuka, ta praistorijska sfinga i svetilište prvobitnih kultova, ostaje gola i prazna jer je preteško na njoj postaviti i obaveštenja, a kamoli osmisliti i instalirati neku trajniju kulturno-istorijsku postavku.

Samo nekoliko današnjih gradova Srbije se mogu pohvaliti činjenicom da su zauzimali značajna mesta i na antičkim kartama. Ukoliko pogledate sledeću mapu, videćete da su to Sremska Mitrovica, Kostolac i Niš. Centri nekadašnjih rimskih provincija i kasnijih prefektura. Vekovima su predstavljali uporišta privrede, kulture, vojne i političke moći Rimskog carstva. Nakon Italije, prostor Srbije (ne Jugoslavije) je drevnom Rimu podario najveći broj imperatora. Čak 17 njih! To saznanje svakako imponuje, ali nažalost, ono što kao narod i država preduzimamo u vezi toga, uglavnom izaziva žaljenje ili sramotu. Naročito u Nišu.

Putevi rimske kulture u Srbiji; foto: viminacium.org.rs

U Sremskoj Mitrovici, za razliku od Niša, svest o značaju i moći drevnog Sirmijuma nekako provejava i među ljudima i među građevinama. Arhitektura, fasade, murali, javne česme… Ciljano ili nekim svojim diskretnim šarmom, sve to kao da želi da vas podseti na nekadašnju slavu onoga po čemu sada bez promišljanja ili često i bahato gazite. Naravno da ni to nije na nekom prestižnom evropskom nivou ali se bar uočavaju trud i sistematizovani napori da se do tog nivoa u jednom trenutku i stigne. Možemo samo da zamislimo kako bi se većina naših suseda organizovala da urede jednu od četiri prestonice nekadašnje rimske tetrarhije, samo da je imaju.

Nadomak današnjeg Kostolca, na nekoliko stotina hektara, prostire se područje nekadašnjeg Viminacijuma, ozbiljnog rimskog centra, središta provincije Mezije Superior. Ono što je Viminacijum učinilo pravom atrakcijom svetske kulturne baštine jeste činjenica da je grad, nakon varvarskih osvajanja, ostao nenaseljen i samim tim netaknut za savremena istraživanja za koja ima dovoljno materijala za narednih nekoliko dekada. Viminacijum je zahvaljući tome najozbiljnije uređen istraživačko-naučni centar svetske arheologije u Srbiji i nešto čime se zaista možemo ponositi.

I Sirmium i Viminacium, za razliku od Naisusa, svojim posetiocima iz sadašnjosti mogu da pruže i jedan plastičan uvid u svoj nekadašnji izgled, olakšavajući im značajno taj toliko potreban iskorak u svet istorijske vizuelizacije. Zaista ne mogu da razumem zašto je u Nišu problem tako nešto napraviti?!

Makete Sirmijuma (foto: mediaportal.vojvodina.gov.rs) i Viminacijuma (foto: viminacium.org.rs)

Makete su tu, da pre svega deci (ali i odraslima) pokušaju da približe eho prohujalog vremena rimskog načina života, perioda koji će za ove prostore nažalost ostati nedostižan ideal uređenosti i lepote. Možda je baš sada pravi trenutak da u pozadini pustite Bajagu sa njegovom odom Rimljanima…

Nekada slavni grad Niš, čiji su se prvi i potonji Rimljani povukli pred Varvarima, nastavlja da tone u zaborav i propada nimalo dostojanstveno. Moj prvi tekst na Južnim vestima je bio posvećen upravo tome. Kao i nekoliko kasnijih. Zapravo, sve što u društveno-političkom smislu pokušavam javno da artikulišem, odnosi se upravo na tu ideju. Ideju očuvanja i prenošenja bogatog i slavnog nasleđa, za koje smo preuzeli obavezu samim svojim prisustvom na ovim prostorima. Sve evropske nacije su u svoje kolektivitete ugradile baštinu rimskog prava, umetnosti ili naučnih dostignuća. Čitavo čovečanstvo se htelo to ili ne, povinovalo tim univerzalnim principima ljudskog organizovanja. Narodi koji nikada nisu imali nikakvog dodira sa Rimljanima, ljubomorno čuvaju ili usavršavaju njihove tekovine. Svi, osim nas koji se i dalje pitamo ’’Kude je taj Niš?’’

Prilika da se proslavom jubileja Milanskog edikta, Niš makar malo približi civilizovanim gradovima, propala je više nego neslavno. Evo, zapitajmo se svi, šta nam je ostalo od toga? Ja vidim samo nekoliko jadnih česama koje više ne rade nego što rade, od kojih je ona kod opštine Medijana čak napravljena i od stirodura... Zadah propranih para po kafanama i prenoćištima. Eto šta je ostalo.

Za kraj, još jedna istinita priča o tome kude se deo taj Niš u našem kolektivnom svesnom i nesvesnom.

Stanodavac i prijatelj mog šuraka koji već godinama živi u Beču, inače penzionisani holandski diplomata, rešio je da iskoristi tek uspostavljeni lou-kost od Beča do Niša kako bi iz prve ruke video i upoznao taj slavni grad o kome je čuo i dosta toga pročitao na internetu. Vratio se vidno razočaran prvim sledećim letom jer gotovo ništa od tih brojnih sadržaja nije mogao ni videti ni posetiti. Sve je bilo ili zatvoreno ili se i pre nego što je započelo - okončavalo očiglednom porukom da je potrebno zamisliti šta se ’’tu i tu’’ nalazilo ili kako je ’’to i to’’ izgledalo.

Ipak, nije se vratio praznih ruku i pored brojnih siromašnih utisaka koje je poneo sa sobom. Mom šuraku je doneo ohlađenu pljaskavicu jer je znao da će mu to puno značiti, naročito što mu je ovaj često sa setom pričao o njenom posebnom mirisu i ukusu. Čak i ta, sa ljubavlju i avionski dostavljena, kasnije uredno podgrejana pljedža, nije uspela da ublaži gorak ukus u ustima koji ’’Niš-danas’’ ostavlja svojim odbeglim sinovima i kćerima. Pljesku je zato, jedva načetu, uredno slistila Duši, ženka šar-peja koju je taj isti diplomata preskupo platio jednom našem zemljaku iz Kragujevca.

Bar neki hepi end u još jednoj, tako istinitoj, našoj priči.