Izraziti pad polučoveka

Video klip sa ovim nazivom je videlo blizu 6 miliona ljudi i važi za jedan od najpopularnijih smešnih videa srpskog interneta. Za one koji ipak ne znaju o čemu se radi, reč je o prilogu lokalne niške televizije od pre petnaestak godina, u kome se građani Brzog Broda žale na nemar i nebrigu lokalnih vlasti zbog stanja visećeg mosta na Nišavi.

Klip zapravo ne bi trebalo da bude smešan ali realno jeste. Delom zbog uloženog truda da se izgleda pametnije na televiziji, tom božanstvu današnjih starih ljudi, gde prosečni stanovnici Juga Srbije redovno upadaju u vokabularske i gramatičke zamke jureći beogradski novogovor, a delom i zbog našeg mentaliteta u koji je toliko duboko utkana navika da se brige i problemi lakše prevazilaze satiričnim humorom, uvek spremnim da bude i na sopstveni račun. Inače je to odlika inteligentnih i dobrih ljudi.

Nekako su se i Nišlije navikle da kada god se povede reč ili pokrene proces rekonstrukcije nekog od mostova na Nišavi, stvore sebi sliku iz pomenutog videa i teraju šegu o polučoveku – polupoljoprivredniku koga su najurili ''iz elektronsku'', o mostu koji svakog trenutka može da ''izrazito padne dole'' jer je ''potpuno nesposoban'', zbog čega je bolje da isti ''zapalimo, da ga nema'' kad već neće da ga ''gradski oci poprave'' ili izgrade novi.

A to već nije smešno, znate. Jer odavno nemamo gradske oce već očuhe, a od nedavno i zlu maćehu, ''ženu lepu ali oholu'', čiji je najbolji prijatelj izgleda začarano ogledalo, koje je neprestano ubeđuje da bude gora nego što verovatno jeste. Poznata problematična situacija iz bajke. Mada smo zapravo približniji stanju iz basni jer su likovi koji nam kroje sudbine uglavnom sa životinjskim nadimcima, i što je još gore, navikama i postupcima.

Jer kako drugačije protumačiti nameru aktuelnih vlasti da se nakon epopeje sa rekonstrukcijom Tvrđavskog mosta, koja je trajala više od tri godine, znači toliko dugo da su klesači mogli ručno da isklešu kamen a neimari podignu kameni most ispred Tvrđave, koji bi bio i lepši i prikladniji okruženju i značaju, da se dakle nakon te neslavne i sramotne epizode sada vrate sa još luđom, okrutnijom i nadasve nenormalnom idejom po kojoj Vrežinski most jednostavno treba srušiti ?!

Zamislite, molim vas, u 21. veku mi treba da objašnjavamo ili debatujemo sa nekim kome je poverena vlast tj. naš novac, naši interesi i kvalitet života, o tome da su mostovi civilizacisjki simboli i dostignuća ljudskog roda i da iste ne treba rušiti već podizati… Kroz istoriju se zna ko je mostove rušio prilikom haranja neprijatelja. Samo horde koje je okupljao privremeni vođa koji im je garantovao dobru pljačku i podelu plena. Već iole napredniji neprijatelj bi mostove koje je porušio prilikom ratnih dejstava, kasnije podizao jer je shvatao i njihov značaj i njihovu potrebu.

Ukoliko već treba nekome objašnjavati zbog čega je Vrežinski most tu izgrađen i zbog čega je zapravo potreban, pa hajde, reći ćemo… Zbog elementarnih potreba žitelja naselja Donja Vrežina, Čalije i Duvanište pre svega ali i svih ostalih građana Niša.

Zbog toga što su tu decenijama Nišlije dolazile na izlete da provode kvalitetno vreme u prirodi na jednom od najlepših mesta na Nišavi koja tu ima svoje rukavce. Koje bi trebalo revitalizovati, očistiti od smeća, povezati mostićima, osvetliti, postaviti mobilijare i druge sadržaje. Sve od sredstava koje građani iz svojih džepova uplaćuju u gradsku kasu. iz koje zla gradska maćeha i njeni patuljci vade nemilice i troše uludo i bez kontrole.

Most je takođe potreban i zbog nadaleko čuvenog vojnog tj. ''Vrežinskog bazena'', gde su takođe generacije i generacije Nišlija i mnogih ljudi sa strane, provodile kvalitetno vreme leti u sportu i razonodi, zbog čega je čak i jedan bokal počeo da oseća stvarnost postavši potom regionalno poznat.

Da li je naša gradska maćeha došla u pomenuta naselja i popričala sa meštanima o toj ''nemogućoj misiji'' obnove mosta na koju su previše strpljivo čekali već nekoliko godina? Da li je, pozivajući se na struku i institucije, zaista porazmislila bar malo o tome da je taj most izgrađen pre sigurno pola veka i da je tada, u tim okvirima, kapacitetima i potrebama (sigurno manjim nego danas), most ipak bio potreban a navodno sada nije? Da li se, iskreno, ikada zapitala o odgovornosti koju preuzima na sebe kada tako olako odlučuje da se nešto sruši a ne popravi ili izgradi novo?! Ne verujem. Iz prostog razloga što duboko sumnja u mogućnost da će iko ikada ovde odgovarati za svoja činjenja ili nečinjenja.

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

Ivo Andrić lično. Što bi rekli u Vrežinu, pametan čovek - bio u Beograd…

Lepo je znate deliti te mudre reči i izreke na društvenim mrežama. Izazov je da se o istima promišlja a potom i pokuša da se prema njima ravna u životu.

Ako treba danas ljudima, koji toliko mnogo utiču na naše društvo, na naše živote, na budućnost svih nas, ako im treba objašnjavati u čemu je značaj i simbolika građenja mostova između ljudi a ne njihovog rušenja, zbog čega je bitno da vazduh bude čist, zemlja zdrava a voda pitka, bojim se da su ili oni pogrešili planetu ili da smo svi mi pogrešili svoje živote koje živimo jer im dopuštamo da ih besomučno uništavaju.

Naš izrazito slobodni pad polučoveka-poluglasača svih vlasti, koje su najurili iz svake sfere donošenja životno važnih odluka, traje predugo već i mora jednostavno prestati. Najurimo konačno i mi te poluljude-poluštetočine i iz našeg grada i što je još bitnije, iz sopstvenih života ili će nas bukvalno pojesti ovakve, polužive-polunikakve.