Kraći prilog novijoj nacionalnoj istoriji

Istorija je učiteljica života. Kod naroda koji tu učiteljicu slušaju, poštuju je i trude se da od nje nešto nauče, greške su ređe a izazovi i problemi relativno manji negoli kod onih koji uporno beže sa njenih časova, nezainteresovano je slušaju ili samo povremeno nešto ''nabubaju'' ne bi li nekako prošli dalje i nastavili po starom.

One od vas koje istorija zanima ili su svesni da joj treba ukazati dužno poštovanje, zamolio bih da pročitate sledeće diplomatske izveštaje koje svaka uređena država dobija od svojih konzularnih ili ambasadorskih predstavnika. Objavio ih je nedavno jedan naš dnevni list.

- Zdravstvo, nekada ponos sistema koji je omogućio zdravstvenu zaštitu svima, ogrezlo je u korupciji tako da se bez potplaćivanja lekara i medicinskog osoblja ne može dobiti nikakav lek i terapija. Bedni uslovi smeštaja i nehigijena u bolnicama ’’prevazilaze najcrnju maštu’’. Sve ovo ON, živeći kao svaki diktator u oblacima, u virtuelnoj stvarnosti koju su mu priređivali poslušni aparatčici kada je obilazio zemlju, uopšte nije mogao ili nije hteo da primeti.

- Za njega je ZEMLjA u zlatnom dobu. U svojim govorima (koje kasnije štampa naziva maestralnim doprinosom teoriji i praksi izgradnje DRŽAVE) ktitor ’’zlatne epohe’’ koja nosi njegovo ime, ističe da za razliku od BIVŠE VLASTI, DANAŠNjA SRBIJA, njena Partija i država, poklanjaju najveću brigu za narodno zdravlje. Međutim, neodmereno hvalisanje rezultatima koji se tobože postižu u industriji i poljoprivredi toliko su očigledno neistiniti da izazivaju opšti podsmeh u javnosti, naravno iskazan u krugu ljudi od poverenja, jer se svako javno negodovanje surovo kažnjavalo.

- U govorima VLADARA i drugih predstavnika režima neprestano su isticani uspesi u megalomanskim infrastrukturnim radovima kao što su putevi, plovni kanali, regulacija naselja među kojima i regulacija i ulepšavanje BEOGRADA, a posebno se dičilo izgradnjom novog velelepnog centra i metroa u glavnom gradu.

- Uređuju se i preuređuju gradovi i sela, izvode krupni i skupi radovi na revitalizaciji starih gradskih jezgra, preuređuju trgovi, prave parkovi, grade fontane. Sve to treba da bude simbol blagostanja naroda. Diktator je živeo u uverenju da je on obezbedio narodu takav životni standard da SRBIMA u bliskoj budućnosti predstoji prelazak iz TRANZICIJE u BLAGOSTANjE.

- Propaganda svakog diktatora je slična bez obzira na ideološke razlike. Povremeno VLADAR obiđe neku oblast i radne kolektive, pa se sve ustalasa, njegovi govori (dugi, zamorni, prazni i puni očiglednih neistina) preplave centralnu i lokalnu štampu, radio i TV. Zatim pljušte telegrami podrške, oduševljenja i divljenja prema najvećem sinu SRBIJE zbog smernica i indikacija koje je izneo. /…/ Još se ne smiri oduševljenje zbog jednog govora a dođe drugi, pa onda opet telegrami, izlivi oduševljenja itd. Neodmereno hvalisanje rezultatima koji se postižu u privredi toliko su očigledno netačni da izazivaju opšti podsmeh.''

Primetili ste da su neke reči pisane velikim slovima. Nisu bez razloga. Sada ih redom menjajte ovako:

ON se zvao Nikolae Čaušesku. ZEMLjA je bila Socijalistička Rumunija a izgradnja DRŽAVE se odnosila na izgradnju rumunskog socijalizma. BIVŠA VLAST je naravno surovi i nepravedni Kapitalizam a DANAŠNjA SRBIJA je očigledno Socijalistička Rumunija. Za VLADAR-a dakle znamo ko je a BEOGRAD je u dotičnoj depeši zapravo Temišvar. TRANZICIJA beše Socijalizam a BLAGOSTANjE naravno Komunizam. I tako dalje…

Nažalost, sve bliže.

Što je potpuno očekivano. Jer se negovanje kulta ličnosti nekakvog velikog i nepogrešivog vođe uz progon svakog drugačijeg mišljenja i ljudi – kroz istoriju uvek (ali uvek!) završavalo tragično. Pre svega po sam taj narod, njegove vrednosti, njegovu budućnost.

Godinama već mnogi o tome pišu i pričaju: Narode, saberi se (ne oduzimaj se), pogledaj se malo sa strane i ne zatvaraj oči kada se potom pogledaš u ogledalo! Avaj.

Ipak, pijani ples mnogih i orgijanje pojedinih se neminovno bliži svome kraju.

Za to orgijanje i ritualno ponižavanje koje smo nažalost svi morali da osetimo, sigurno će uslediti nekakav revanšizam (to su naprosto istorijske zakonomernosti), dok će za one koji su navikli da se opijaju ovakvim jeftinim i nekvalitetnim brljama, svakako biti neophodna terapija odvikavanja da se njihov mamurluk, teturanje, kao i loš zadah, ne bi još dugo povlačili po javnom prostoru.

Susret sa realnošću će sigurno biti bolan za sve nas, poput susreta sa zidom pijanog vozača. I tu više ne smemo dati prostora bilo kakvom iznenađenju ili glupom čuđenju. Nije nama kriv zid već jednostavno moramo konačno pronaći pravu meru u svojoj večitoj strasti opijanja liderima. Ne likerima, dobro ste pročitali.

Za one koji poštuju učiteljicu života, prava mera su poštovanje i ljubomorno čuvanje zakona i institucija. Tada, ako nekada i popijemo koju više, sigurno nećemo sesti za volan sve pevajući i udarajući nogom po gasu.

Drink, but don`t drive. Simple as that.

To bi ukratko i bio zaključak ovom kraćem prilogu iz naše novije nacionalne istorije.