Kude je taj Niš

Jubileji su bitni i u privatnoj i u javnoj sferi. Oni su trenutak da se sa određene vremenske distance sagleda dosadašnji pređeni put, uoče i obrazlože načinjene greške i izvuku pouke kako iste ne ponavljati u budućnosti. Nažalost, u Srbiji se jubileji uglavnom iskoriste za nešto sasvim suprotno. Za selektivno sećanje, pravdanje grešaka i iskrivljenje realnosti. Odlična osnova da se ponove iste ili načine još gore greške u budućnosti.

Ove godine veliki broj Nišlija obeležava stogodišnjicu postojanja najomiljenijeg i najpoznatijeg niškog fudbalskog kluba. Ne i najstarijeg, koji je svoj jubilej proslavio pre pet godina i o čemu sam ovde takođe pisao.

U periodu kada je osnivan, niški Radnički je predstavljao i simbolizovao gotovo sve napredne ideje i elemente u društvu i održavao nadu u neke bolje dane čiji se dolazak predosećao. Industrijalizacija je rušila dotadašnje privredne i kulturološke okvire, progres je značio napredak, mladost je bila budućnost, rad, sloga i jedinstvo su predstavljali dinamo našeg razvoja i poleta a mladi radnik i borac su bili lice i naličje iste pobede novog doba koje je zatiralo ona stara, pa samim tim i gora vremena.

U tom kolospletu socijalističkih i komunističkih imena klubova, udenuo se i niški Radnički, od početka preuzevši na sebe kako misiju tako i tužni epilog radničkog pokreta u našoj zemlji.

Svoje najveće uspehe zabeležiće u periodu kada je radnik bio drug ali i realan gospodin u našem društvu a svoje tavorenje i sunovrat podeliće sa svojim navijačima takođe solidarno, kako tokom raspada socijalističke privrede i kolapsa države i njenih institucija, tako i tokom mučnog perioda tranzicije (tačnije povratka u kapitalizam) poznatog i po svom sloganu ’’Napred u nazad’’.

Radnički za mnoge Nišlije ipak prevashodno vezuju ozbiljne emocije i sećanja kada se na Čairu igrao moderan i atraktivan, evropski fudbal. Gotovo da nema starijeg Nišlije koji ne pamti utakmice kada su se huk i larma sa tribina mogli čuti u gotovo svakom delu grada.

Kao i mnoge druge vršnjake i mene je otac tokom osamdesetih vodio nedeljom na utakmice kada je svaki fudbalski klub iz bivše SFRJ strepeo od gostovanja na Čairu i bio srećan ako bi izvukao jedan bod. Ambijent je odlikovala naša prepoznatljiva spontanost, navijalo se sporadičnim upadicama i doskočicama od kojih se smejala čitava tribina i koje bi se kasnije prepričavale i postajale deo duha čitavog grada. Ta naizgled neartikulisana podrška ipak se pretvarala u solidarnu i sinhronizovanu atmosferu, tipičnu za svaku južnjačku publiku a Čair je ostajao u sećanju svakome ko bi tu došao da igra fudbal. Zaglušujući decibeli zvižduka su parali uši ukoliko se želeo omesti protivnik ili ukazati na neku nepravdu na terenu a opet, znao se i aplauzom nagraditi dobar ili šmekerski potez igrača, čiji god da je bio.

Tada nije bilo Meraklija, organizovane navijačke grupe koja je zaživela tokom devedesetih godina i koja je probala da ponudi autentičan i dostojanstven odgovor beogradskim navijačkim armijama koje su po meni, nekako veštački i na silu, počele da dominiraju celom fudbalskom publikom tada nesrećno okrnjene i višestruko smanjene države. Nišlije se nisu dale i pružile su dobru i duhovitu, da ne kažem čak i artističku alternativu proždirućem prestoničkom talasu militarizovanih i ispolitizovanih mladih ljudi, sa nekakvim njihovim plemenskim podelama koje realno ne bi trebalo da zanimaju nikoga van Beograda. Nažalost, viziju navijača sam klub nije uspeo da isprati i postao je ono što niko nikada nije želeo, poniženi, ostareli i osakaćeni radnički gubitnik tranzicije i beogradizacije.

Ono jedinstveno i ono lično što me vezuje za Radnički a što ću pamtiti celog svog života, jeste moje prvo i verovatno jedino putovanje sa klubom na čuveni splitski Poljud i utakmicu sa Hajdukom. Odigrala se istog dana i ostala u senci čuvenog maksimirskog derbija Dinama i Crvene Zvezde koji se završio do tada neviđenom tučom navijača, označivši tako uvertiru u krvavi građanski rat koji će potom uslediti.

U vojnom avionu, ja momčić od 13 godina, sedeo sam između buduće zvezde brazilskog fudbala Dejana Ramba Petkovića i Slobodana Miletića i pravdao im se što još uvek nemam devojku, da bi potom u čuvenom splitskom hotelu Park probao sve moguće morske specijalitete od kojih mi je bilo muka pa sam umesto pljeskavice koje nije bilo na meniju probao i svoj prvi tatar-biftek u životu. Kraj večeri je bio spektaluran jer sam se ogrebao za autograme od Dina Rađe i Duška Ivanovića i tako postao na par dana neviđena faca u svojoj školi. Sutradan sam iz lože gledao kako ceo stadion kliče novoizabranom predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu i raduje se minimalnoj pobedi Hajduka i znam da sam bezuspešno pokušavao da uhvatim smisao navijačkog transparenta ’’Ja ustadoh - oni ustaše’’. Sećam se i da taj poraz nije nešto potresao ljude iz uprave kluba koliko vesti koje se u međuvremenu stizale sa Maksimira dok smo se autobusom vraćali do aerodroma. Sećam se i da je čuveni Dujta pokušao da se našali da će sada i Radnički postati deo ''velike četvorke'' kada tu više ne bude bilo Dinama i Hajduka… Jedan deo dosetke se zaista i obistinio ali je drugi, nažalost, ostao da visi kao i kiseli osmesi prisutnih u tom splitskom autobusu.

Svoj vek postojanja niški fudbalski miljenik ''proslavlja'' upravo tako. Kao jedan zgrčeni osmeh na rubu usana, kao jedno sećanje na ono što je nekada bilo. Nigde ideje, nigde ozbiljnog plana i vizije onoga čega bi trebalo da bude. Uspešnog evropskog kluba sa renomeom, iz uređenog i lepog evropskog grada na Nišavi. Real sa Nišave... Sada sa tim mogu samo da se sprdaju zlonamerni a nekada je delovalo kao san koji je moguće ostvariti.

Nigde više tog realnog ponosa i suštinskog osećanja pripadnosti nečem velikom i bitnom, onome što predstavlja ovaj grad i ozbiljnu većinu njegovih građana. Nekada se kada kažeš nekome da si iz Niša, pomišljalo gotovo odmah na Radnički, danas doživljavam da kada kažem nekome da sam iz Niša mnogi kažu: ''aaa, pa odatle je Miljana Kulić!''. Eto dokle smo došli u rijaliti Srbiji koju preživljavamo.

Ne bih zaista da se neko od mojih brojnih prijatelja i ljudi koje poznajem nađe uvređeno zbog ovih redova jer se mnogi od njih svojski trude da se ovaj vek Radničkog obeleži koliko toliko dostojanstveno. Njima svaka čast na trudu i nisu oni uopšte adresa na koju upućujem ove reči. Moja kritika se odnosi pre svega na ljude koje je politička funkcija postavila na mesta sa kojih su donosili odluke koje su se ticale Radničkog, njegovog brenda, imovine i značaja koji je imao i koji ima danas za grad. Najveći broj njih se bavio klubom čisto populistički, da bi se dodvorio biračkom telu, poigravši sa usput emocijama mnogobrojnih Nišlija koji su za klub iskreno vezani. Novac svih građana je netransparentno i nesvrsishodno trošen, nekakvi rezultati su postizani po partijsko-burazerskoj liniji ali nakon takvih ''uspeha'' u domaćem prvenstvu i potonjih evropskih odiseja, Radnički bi ostajao na suvom, beznadežno nasukan na svojoj razvalini od stadiona, sa sve većim manjkom poštovanja koje zaslužuje.

I niko, kao ni za mnogo toga drugog kod nas, nije snosio odgovornost za (ne)učinjeno.

Klub se danas de fakto nalazi u rukama privatnika, još jednog od onih pobednika tranzicije u kojoj su mnogi radnički klubovi izgubili svoje utakmice, paradoksalno naravno ali zapravo baš onako kako to obično biva u državama poput naše. I da vam kažem iskreno, više mi to nije primarna tema da li je baš tako moralo biti ili nije. Ali mi je zato itekako bitna tema što već decenijama nemo posmatramo pustoš i razvaline pored kojih živimo, toliko dugo da su mnogi od nas i zaboravili, a mnogi nisu ni saznali, da je moguće da bude drugačije. Poput stadiona na Čairu, doma Radničkog, koji već decenijama podseća na sve naše promašaje, lažne nade i nepostojanje bilo kakve doslednosti i odgovornosti vlasti.

I možda zaista nije ni bitno na kraju hoće li Radnički postati još jedna privatna akvizicija srpskog naprednog rijalitija ili će ostati ''gradski''a zapravo nečiji tuđi klub. Bitno mi je samo da napokon jedna normalna i odgovorna vlast preuzme obaveze i projekte one prethodne i da završi započeto a ne da stalno započinje nešto ''novo, bolje i skuplje''. Jer su to ’’započeto’’ svi građani finansirali i jer, na kraju, svi građani i zaslužuju završetak tog započetog. Pristojan stadion, pristojan Čair, pristojan grad. Ne razvaline za koje je uvek neko drugi kriv. Jer ako slučajno niste znali ili primetili, Niš gotovo da više nije grad već osrednja palanka. Skoro svi su nas pretekli. Zamislite, leskovačka Dubočica takođe slavi ove godine svoj vek postojanja i leskovačke vlasti su (kakve god bile) ipak uspele da izboksuju kod svog gospodara nov stadion. Niš je ostao ponovo skrajnut i ponižen. Sa ozbiljnim manjkom znanja, samopoštovanja i razumevanja grada od strane onih koji ga vode.

Kude je taj Niš, pitaju se mnogi danas ali ne zbog slave Radničkog.

Verujem da zaslužujemo bolje, kako Radnički tako i svi mi. Izvucimo pouke iz ovog jubileja.