Majstorska Nova godina

Kada ovaj tekst bude izašao, grandiozni Cecin koncert u Nišu će biti završen. Nova era srpskog boljeg života će zapravo tek tada otpočeti, jer naš veliki vođa kada nešto obeća, on to i ispuni. Povremene zabune oko termina ostvarenja velikih najava nastaju isključivo zbog razlike u kalendarima. Gregorijanski, julijanski, lunarni, solarni… malo li ih je?

Velikodušni poklon Vlade Srbije u vidu ceconacionalnog spektakla, koji poreski obveznici doduše nisu ni tražili, po prvi put u novijoj istoriji će dati ogroman dalji podsticaj spasonosnim stranim investicijama i najavljenim javno-privatnim partnerstvima u našem gradu.

Uz takođe prestonički poklon/pozajmicu zavesa od svetiljki koje krase centralni gradski most, ovaj odistinski hepening vaistinu čini da grad Niš već duže odisa s praznično raspoloženje i nekako posebno zrači, skoro pa s vaskršnji, predizborni optimizam.

Moram da priznam da sam sa neverovatnim nestrpljenjem danima iščekivao pozitivno razrešenje velikih neizvesnosti vezanih za Cecin srpsko-novogodišnji nastup. Redovne životne obaveze su morale da odu u drugi plan. Srećom pa je Vlada sa premudrim premijerom prepoznala tu moju i još ko zna čiju sve – dakle, svenarodnu zabrinutost, pa je odlučila da nas sve ovako obraduje i uveseli. Jer taj ponos raspevanog juga koji je uspeo u srpskoj citomegalo prestonici za ovdašnji živalj predstavlja više od puke simbolike. I ne samo ovde, jer Ceca je nacionale. A i šire.

U tom jeziku simbola koje vlasti još od devedesetih forsiraju u Srba – Ceca je svenarodna pJevačica, majka urbane turbo-folk kulture, znači više i od političara i od privrednika. Više i od kulturnog atašea pri Unesku i od vladike u egzilu. I od diplomiranog preCednika i od predvodnice u kolu ostalih srpskih sestara. Za sve njih Ceca je jednostavno keva.

I kada svojim evergrin promuklim glasom peva svoju himnu Beogradu (na koju se svi BeOgrađani iskreno lože – lično sam se uverio više puta, i u zemlji i u inostranstvu) Ceca zapravo peva i u ime svih nas nesrećnika koji smo ovde ostali, neuspešnika koji se nisu dokopali spasavajuće prestoničke obale. I kada Ceca tuguje, mi tugujemo sa njom. I kada je neopravdano blate, mi se osećamo ukaljano. I kada se od tog blata nekako opere, i nas sve onda zahvati taj higijenski optimizam. I kada jednom reši da ode u zasluženu penziju, moraće i naši majstori na vlasti da osmisle jednu adekvatnu odu toj našoj, kolektivnoj kevi.

Pomisliće mnogi (sa pravom), šta ti bre čoveče smeta Ceca? Verujte ljudi, još `96 je to prestao da bude slučaj. Žena se jednostavno bori kako zna i ume da uspe u životu, ni gora ni bolja od mnogih koji svojim životima upravljaju na isti način, samo van dometa velikih svetala javnosti. Pokušavam zapravo da priču skrenem na teren simbolike. Tu se Svetlana Ceca Veličković sigurno nije ništa pitala. Ona je jednostavno izabrana, i to je to. Kao i još poneki likovi za koje nema mesta u ovom osvrtu.

I kao što je turbo-folk namenski generisan na prestoničkim splavovima devedesetih, tako je i Ceca nacionale negde smišljeno nastala kao instant seksi-domaćinski simbol ove podnebesne Srbije u kojoj, eto, živimo.

I moje poluinteligentne opaske ovde nisu upućene osobi, Svetlani Veličković/Ražnatović, već našim majstorima na vlasti. Nemušto i musavo utičući na naše živote, oni jedino uspevaju u tome da ih učine što bezvrednijim u smilu našeg uticaja na opšta pitanja zajednice.

Po delotvornom sistemu hleba i igara, sada su se ''majstorski'' ponovo dosetili da nas ovde, ''sirotinju sa juga'', po ko zna koji put malo uvesele sa nekim Cekilijem, ipak, naše gore listom – koji je uspeo u Beogradu. Pa ne mora svi baš da budemo polu-čoveci a polu-poljoprivrednici koje su gi najurili iz Elektronsku. Ne mora baš izrazito da padamo dole i baš stalno. U redu tokom godine, al` za Novu godinu - NE! Brinu se i staraju naši velemajstori o nama. S naše pare doduše - al` da ne sitničarimo. Da ne kvarimo utisak koji su već odavno svi oni o nama ovde stekli. Naravno, najviše zahvaljujući nama samima.

I to što će narod verovatno uskoro da napravi neki pičvajz po ulice, ko onomad kad se uletalo sa kola kod Bata Baneta u pekaru zbog izbornu krađu, neće da ostavi neki vidljiv trag na njihovom izgrađenom sistemu političke moći. Takvi smo ljudi. Trpi, trpi, pa kad ti pukne film - napravi lom i džumbus, isprazni se – pa može nanovo. Tovari mogare dok je u blato, što kažu. I sada se polako vraćamo novogodišnjem poklon-koncertu, jednom od čvorišta naše društvene zavrzlame.

NE, HVALA! Je l' vam jasno?! Od para koje ste prikupili bezobraznim i nenormalnim taksama, kamatama, porezima i ostalim haračima, koje ste dobili od nas svih na korišćenje – NE PRIMAMO jeftine i beskorisne, zapravo štetne poklone! I to još od onih, koji nas pored svega toga prave ludim, zaostalim i još više siromašnim. Jer primanjem tih i takvih poklona, mi od sirotinje postajemo bednici. Sirotinja bar ima ponos, a bednik nema više ni toga.

Ceco sestro, izvini, nisi ti ništa tol`ko kriva. Narode, izvini – ali ti jesi. Nego, aj` se opravljamo sami jer će inače izginemo od ovi naši sposobni majstori.