Ne živeti u laži

Proveo sam prošlog petka veče u policijskoj stanici prekoputa opštine Medijana. Došao sam sa prijateljem koga su pozvali zbog privođenja njegovog maloletnog sina, jer je zatečen na mestu tuče grupe mladića u bulevarskom parku.

Tukli su se palicama i kaiševima, ima polomljenih glava, morate da dođete zbog izjave jer vam je sin maloletan - saopštio mu je dežurni policajac.

Naravno da ti u takvom trenutku sve presedne.

Ispred stanice sigurno tridesetak ljudi. Roditelji i deca. Mislim ''deca'' koja su, prema pretpostavkama policajaca, učestvovala u opštoj tučnjavi. Od početnih dvadesetak osumnjičenih i uz pregledavanje snimaka kamera, ispostavlja se da ih je u tuči učestvovalo ipak desetak. Među njima nije sin mog prijatelja kome je očigledno laknulo. Ipak, ovi ostali su još uvek ''nečija'' deca. Nečija, što zapravo znači da mogu biti i baš naša.

Posmatram ljude stegnutog srca. Razmišljam kao ''kolega'' roditelj. Neke od majki su van sebe. Zabrinute, misle uvek o najgorem. A neke su i ljute što policija ''njihovog sina ne uvažava dovoljno''. Očevi smrknuto puše. Par njih su uprkos svemu vidno opušteni, u maniru: ''Pa jebiga, i mi smo bili takvi''.

I zaista, sećam se, lude devedesete, moje generacije u najgorim godinama. Malo-malo, upadne neka patrola u školsko dvorište, u kafić… Ponašanje policajaca ''po pravilu'' sledeće – ukoliko je neko previše opušten i ne pokazuje znake dužnog poštovanja - obavezno sevaju šamarke. Vidiš samo kako lete glave u stranu. Bude tu obavezno i neki od njih, kao hoće da nas posavetuje... Ali danga se podrazumeva kao osnovno vaspitno sredstvo. I mi im to ne zameramo. Razumemo kao i mi njih, ali teramo si svoje. Jebiga, stvarno takvo vreme bilo.

Kad smo oterali Miloševića, otišli su sa njim polako i ti recidivi nekada poštovanog ''jugoslovenskog milicajca''. Kome je pendrek služio kao poligraf. Koji je bio i drug i pozornik u vašem kraju. Koji se poštovao. Ne pričam o tome sa pijetetom jer ja to nisam doživljavao. Bio sam dete ali pamtim priče i svoj osećaj kada ''pandur'' prođe pored tebe. Za Miloševićevu policiju me ne vezuju lepe uspomene. Previše bahatosti, nepristojnosti, previše lokalnih šerifa koji su zloupotrebljavali svoja ovlašćenja. Naravno, uvek ima i tih nekih normalnih ljudi, koji hoće ljudski sa tobom, da te upute, pomognu… Ali ovaj sistem ih uguši, ne da im da budu ljudi.

Elem, odlaskom Miloševića, policajci polako počinju da vam persiraju, da se ne ophode sa vama kao da ste drugari sa hrkljuša, da nose personalna obeležja koja im otežavaju bahaćenje i zloupotrebe. Sistem se zaista promenio. I trebalo ga je menjati. Ali, mi ne bi bili mi, da ne preteramo, ne zaigramo se i ne upropastimo sve. Kao i u prosveti recimo, i u policiji se preteralo sa razvlašćivanjima, formalizacijom i obesmišljavanjem nečega što je moralo biti suština.

Pričam iz pozicije roditelja te večeri sa policajcima. Uglavnom su malodušni, nemotivisani i nezainteresovani za budućnost tih maloletnika. Nisu dovoljno plaćeni, razumem to. Ali nije to glavni problem, kažu iskreno. Oduzeta su im ovlašćenja. Osećaju se poniženo i nemoćno. Kao i prosvetni radnici kojima poveravamo vaspitanje i obrazovanje naše dece. Kaže mi jedan od policajaca, mlađi od mene, onako slikovito pandurski da ga razumem:

Ja sada ako tebi zavrnem ruku iza leđa, četiri papira mora da napišem…

To je odgovor na moje pitanje šta oni mogu da urade kada se dese ovakve stvari. Gde se uzbujale junoše, mladi momci željni dokazivanja, organizovani kroz ''navijačke'' grupe, sretnu eto u parku i krenu da otvaraju glave jedni drugima ''vaspitačima'' (valjda su to oni pendreci na razvlačenje, nemam pojma, nisam u materiji) i kaiševima sa velikim kopčama, koje koriste onako vitlajući, kao nekad Kraljević Marko svoju topuzinu (viteški, nema šta).

I šta može danas policija da uradi u ovakvim (i drugim) situacijama? Malo toga, očigledno.

Zašto to kažem? Zato što sam video te večeri kako se današnji klinci ponašaju ''u situaciji kao na slici'', gde privedeni zbog tuče u stanicu policije, opušteno, u društvu mame i tate, prepričavaju glasno detalje ko je kog i kako ''naboo'', kako izlaze kao zvezde (samo blicevi fale) iz stanice gde su saslušani a roditelji ih prate i brižno ogrću jaknama (da se ne prehlade valjda)… Kako ''glavne face'' u obe suprotstavljene ekipe, za koje je normalnom gradskom liku potrebno pet sekundi da ih snimi i ko su i šta su, mangupiraju pred policajcima, nešto šire ruke, glume neke likove iz filmova… I nažalost samo rastu u sopstvenim i očima onih Pinokija koji ih slede diveći im se. Jer su prošli bez ikakve sankcije.

Za takvo ponašanje pred policijom moja generacija je momentalno dobijala tu pominjanu vaspitno-popravnu dangu. Jer ona to zaista i jeste bila u odsustvu drugih rešenja. Nakon takvih tuča noćilo se u vlažnom podrumčetu SUP-a gde bi njihove aktere pojedini čuveni inspektori ''brižno'' oblagali pendrecima od mokrih novina ''da slučajno ne nazebu''. I naravno, da im se ne vide modrice sutradan.

Šta smo ovde dobili? Iz jedne krajnosti smo otišli u drugu. Kao i sa izborom ''parlamentarne demokratije'', ''reformama tužilaštva i sudstva, prosvete, zdravstva'', nastavi niz… Kao što smo dozvolili uzurpatorima da obesmisle i zarobe institucije, bahatim pojedincima da vređaju i ponižavaju zaposlene u njima, neodgovornima da zaobilaze njihove procedure…

Tako i u ovom slučaju. Zamislite samo policajce koji stoje kao nemi kipovi pored maloletnih delikvenata koji umesto da skrušeno sede i gledaju u pod još dodatno mangupiraju samo pojačani prisustvom svojih ''brižnih'' roditelja, spremnih da zaskoče te iste policajce u slučaju da se ne ponašaju ''po propisima''.

Naravno da bi te starovremske šamarke bile apsolutno nepotrebna ''pedagoška'' reakcija tih policajaca u slučaju da sistem ima i realno ispoštuje sopstvene mehanizme koji treba ovakvu problematiku da isprate do kraja. Da recimo nakon te ozbiljne tuče socijalne službe krenu u postupak koji se zove društveno-koristan rad. Pa da onda vidimo i te mlade navijače i koruptivne političare i bahate vozače i tako redom, da ih vide svi u lepim narandžastim odelima, kako zajedno i složno čiste duž autoputeva, obala reka ili gde rade i teže stvari, zavisno od svog dela. Na korist i pouku svima, pa i njima samima.

Ovako, celofan je lep, imamo lepu priču ali smo je upakovali u nešto što niko normalan više ne može da proguta. Procedure su nam fasada. Neozbiljni smo. Kao da vapimo za nečijim staranjem. Tako nas i svi doživljavaju.

Od nekada naroda sa zavetnom tradicijom i poštenim razumevanjem sveta, čuvenim ''kosovskim izborom'' da u sistemu svojih vrednosti stremimo i biramo nešto veće i trajnije, naspram propadljivog i prolaznog, došli smo do društva, haotičnog, neorganizovanog i sebičnog, gde dominira duh hordi koje se okupljaju oko vođe koji im obezbeđuje pljačku i podelu plena. I nivo plemena je za nas trenutno mislena imenica. Jer pleme ima svoj autentičan sistem vrednosti, običajna pravila, pa čak i nekakve institucije i ideju smenjivosti svojih poglavica kada je očigledno da ih sve vode u propast.

Ovi dani su zaista sudbonosni za ovaj narod koji postoji još samo u tragovima. I možda je poslednji trenutak da se stvari konačno isteraju na čistinu.

Kosovski mit nije priča o teritoriji. Nije priča ni o njenim bogatstvima. Ako vas samo teritorije i bogatstva zanimaju, vi ste onda sebe automatski izopštili iz tog sistema vrednosti. Licemerni ste jer ste već pustili niz vodu Staru Srbiju, danas Severnu Makedoniju, za koju su naši dedovi mnogo više krvi prolili oslobađajući je i progoneći Turke. Dakle, nije u tome stvar.

Da bi nam deca sutra bili Obilići i Kosovke devojke, moramo da bijemo kosovske bitke na svakom koraku. Od učenja dece da kažu ''dobar dan'' komšiji, odnosa poštovanja prema ljudima i prirodi, rangiranju vrlina i mana kroz sistem obrazovanja, preko privrede do sudstva. To su bitke koje nas očekuju i to u svetu koji je takođe izgubio svoj kompas. Znači biće nam još teže. Ali to nije razlog da se odustane, to samo treba da nam bude još veći motiv. Ukoliko smo zaista oni pravi, dostojni potomci onih koji su živeli ''Kosovo'' svaki bogovetni dan kroz najrazličitije izazove.

Dakle, ukoliko bude bilo za koga, biće i ''Kosova'' kao dela naše istorije, pamćenja, kulture, privrede i svega onoga što naš i svaki drugi narod u sadašnjosti zaslužuje. Ukoliko nema za koga, ukoliko ostanemo društvo u kome su ''devedesesete'' ponovo u modi, gde vam kriminalci vode emisije na televiziji, polusvet sa rijalitija diktira trendove, gde ne postoje institucije već političari koji sve znaju i o svemu odlučuju, ne da nam ne treba Kosovo, nego i takva Srbija treba da prestane da postoji.

Ili ćemo se obnoviti kao narod, sa sistemom vrednosti koje su nam nužne, koje su realne i konstruktivne, ili ćemo se ugasiti. I jedno i drugo rešenje je zapravo oslobađajuće. Makar nećemo živeti u ovolikim lažima više.