Ni evro za kulturu po glavi stanovnika

Vlast koja za kulturu svog naroda odvaja 0,7% budžeta, ne misli dobro svom narodu.

Vlast koja se hvali da ima najjači budžet u regionu od skoro 11 milijardi evra, a po glavi stanovnika za kulturu izdvaja svega 11 evra, ne radi dobro za svoj narod.

Vlasti ostalih država u regionu izdvajaju mnogo više. Uporedimo samo davanja za kulturu po njihovim prestonicama. Ljubljana izdvaja za svakog svog građanina po 145 evra, Zagreb 99 a Beograd jedva 27 evra. Ispod njega je jedino Podgorica sa 25 evra po glavi stanovnika.

Problem kulminira ukoliko se zapitamo koliko li se tek izdvaja za kulturu u ostalim opštinama Srbije ako se za njenu akromegaličnu prestonicu izdvaja tако malo?

Uspevaju li njihovi građani, kako reče naš sugrađanin, dr Predrag Cvetičanin u svom tekstu za Vreme, bar da ''dobace'' do jednog evra ili se njihova kultura meri u eurocentima?

Jedan od slikovitih pokazatelja takvog stanja ''per capita'' u Nišu jeste i ažurnost informatora o radu gradske Uprave za kulturu. Na svom zvaničnom sajtu, gradska uprava nam nudi verziju iz 2016.godine sa budžetskim podacima o izdvajanju za kulturu iz 2015.godine. Ma koga briga bre...

Kada su izdvajanja za kulturu toliko mala, gotovo nemerljiva, vredi li uopšte komentarisati i stanje spomenika kulture i spomenika prirode u gradu i okolini, njegove turističke potencijale?

Osećaj koji dominira jeste da se celokupno bogatstvo koje Niš može da ponudi, od praistorijskih nalazišta, preko antičkog, srednjevekovnog hrišćanskog i osmanskog nasleđa, nalazi na nekoj granici između improvizovanog i imaginarnog. Ne može se turistima prilaziti sa pričom ''zamislite, ovde se nekada nalazilo to i to''. Kulturno nasleđe se mora otkrivati, čuvati i prenositi generacijama koje dolaze posle nas. Toga danas nažalost, nema ni u tragovima.

Koliko li su tek žalosna izdvajanja za nezavisni, civilni sektor u oblasti kulture kada je gotovo čitav iznos budžetskih sredstava planiran za puko preživljavanje ustanova kulture i zarade tamo zaposlenih?!

Svesno ili iz straha od nepoznatog, zaobilazeći projekte koji insistiraju na demokratičnosti, participativnosti građana u oblikovanju vlastite kulturne i životne sredine, realizaciji kulturnih programa i umetničkih intervencija koje su prirodni deo građanskog aktivizma i povezivanja sa drugim akterima na istim ciljevima, ''oni koji vode'' grad, polazeći od sebe samih, takve projekte nužno vide kao nekakvu subverzivnu aktivnost, lične uvrede ili napad na lik i delo svog jedinog i nepogrešivog vođe.

Zbog takvog stava se pozorište raspada iznutra, ''Filmski susreti'' liče na palanačku reviju filmova lišenu svake festivalske čarolije a spomenici kulture su prekriveni zemljom, šutom ili đubretom.

Zato ipak najveći deo novca iz finansiranja ostvarenja u kulturi završi na hrpi besmislenih projekata, napisanih od sveže formiranih NVO-ova po naprednjačkoj liniji, nedvosmisleno oslikavajući stvarnost koju živimo. Stvarnost jeftine šminke na izbrazdalom licu prodavačice fantazija.

Izdvajanja za kulturu u jednoj sredini podrazumevaju pre svega ulaganje u stvaralaštvo. Likovno, muzičko, scensko, filmsko… Ono podrazumeva stvaranje autentičnih, aktuelnih, hrabrih pa i provokativnih sadržaja, lišenih formalizama, malograđanskih predrasuda i straha od političkog i svakog drugog nezameranja. Podrazumeva i pravilno predstavljanje istih, da to što je pravi odsjaj kulturnog stvaralaštva a ne šunda i kiča, neko vidi, prepozna, usvoji i zavoli. Tako se afirmišu i zajednica/grad i pojedinac/autor. Tako se afirmišu prave vrednosti jednog društva.

Svega toga nema i neće ga ni biti, dokle god se za kulturu ne daje ni evro po glavi stanovnika.