Niška scena

Za početak dve bitne stvari koje sam naučio kao student. Prva se odnosi na svaki grad, potiče iz Srednjeg veka a kaže da je vazduh u gradovima loš, ali se bar oseća i dah slobode. Druga se tiče konkretno Niša i izgovorio ju je jedan od najvećih svetskih vizantologa, Georgije Ostrogorski, koji je kao pripadnik bele emigracije u Srbiji rekao da ako postoji neki grad gde je osetio duh drevnog Carigrada, onda je to svakako Niš.

Zašto konkretno ovaj uvod?

Prvo, grad ne čini njegova veličina ili način gradnje, već duh koji u njemu provejava i vrednosti koje se tu brižljivo čuvaju. U feudalnom društvu seljaci nisu bili slobodni, zavisili su od lokalnih gospodara i dešavalo se da gotovo čitavog života ne mrdnu dalje od svog okruga. U gradovima je situacija bila drugačija, ljudi su se mešali, stapali, delili svoja iskustva, vrednosti i mane. Gradsko stanovništvo je bilo slobodno, otvoreno, spremno za istraživanja i nova saznanja.

Duh palanke je nešto sasvim suprotno od toga. Palanački mentalitet i teskobu karaktera ljubomorno u gradovima čuvaju oni koji nisu spremni da uče od drugih i prenesu ono pozitivno koje su sa sobom u grad doneli. Palanački duh karakterišu strah, zavist i pohlepa. Građanski duh karakterišu sloboda, otvorenost i samouverenost.

Drugo, Niš je od pamtiveka zamišljan i razvijan tako da bude grad. I to ozbiljan grad. Na raskrsnici bitnih puteva, svima na izvol’te što bi se reklo. Uvek pristupačan i uvek otvoren za svoje goste. Široke i otvorene ruke za one koji se samo trenutno tu zadržavaju, srdačnog zagrljaja za one koji su rešili da u njemu ostanu.

Nišu ne priliči da bude palanka. On to jednostavno ne trpi.

Ali se mnogi svojski i već kroz nekoliko generacija trude da ga takvim naprave. Po sopstvenoj meri i sa nekim stranim, za njega neprirodnim zamislima.

Neću potanko o onima koje smatram odgovornim za loše vođenje grada unazad toliko godina. Na kraju krajeva, svi smo krivi za sve. Oni očigledno ne znaju, ne mogu ili ne žele bolje. Mi smo im to dozvolili sopstvenim nečinjenjem i to je to.

Saznanja o greškama su očigledna, ostaje još voljni momenat da se stanje promeni. Nakon logičnog i prirodnog kraha aktuelnog koncepta vođe horde i pratećih hijena, počećemo ponovnu izgradnju nekog sistema koji neće predstavljati atavističku mutaciju društva već će omogućiti uslove za zdravu konkurenciju i pozitivnu selekciju.

Da bi se to očuvalo i da bi vredelo, Nišu je potrebna njegova scena. Autentična, lokalna scena koja stvara uslove i pruža osnovu za izgradnju, napredak, procvat. Čiji je preduslov ljubav i osećanje pripadnosti i zajedništva. Koju karakteriše kvalitet dobijen na otvorenom takmičenju a ne nekakva podobnost i poslušnost lažnim autoritetima. Nišu su potrebni svi njegovi ljudi, svako sa svojim zanimanjem i sposobnostima.

A ko su ti ljudi?

Ako ostavimo po strani mnogobrojnu birokratiju koja je tu gde jeste i koja bi morala da se po posebnom planu na nacionalnom nivou podvrgne ponovnom prosvećivanju, da razume, bude svesna i da poštuje svoju ulogu čuvara i opslužitelja institucija u jednoj državi, prosečni Nišlija je sitni i srednji preduzetnik, zanatlija, trgovac i ugostitelj.

Koliko je samo takvih koji se svakodnevno trude, svako u svom domenu, da ovaj loše postavljen sistem izdrži još malo, da ne pandrkne sve načisto i ne ode u tandariju? I koliko njih zaslužuje svoje mesto na sceni ovog grada ali tog mesta nema jer je nestala i čitava scena? Samo tu i tamo poneka sklepana pozornica na kojoj se klate podobni i uglavnom nesposobni. U fazonu nisam lep al’ sam zato glup.

Šta se desilo i šta se u kontinuitetu dešava sa gradskim simbolima? Ruiniraju se konstantno ili se slavodobitno i megalomanski započinje sa njihovom obnovom da bi se potom u vrlo kratkom roku od svega odustalo. Ostaju skeleti i kulise a obećavaju se sve luđe i neverovatnije stvari. Niko da u kontitnuitetu radi i dovrši započeto.

Fudbalski klub Radnički recimo iduće godine slavi stogodišnjicu svog postojanja. I kako je dočekuje?! Započeti stadion nema nameru a ni mogućnosti da se samozavrši, klub je u problemima, zloupotrebljen je pre neku godinu samo na kratko, kao oruđe u dobijanju jeftinih populističkih poena osrednjeg budže velike glavudže.

Šta bi sa rukometom, košarkom, vaterpolom? Sportski klubovi su na aparatima, sportski radnici skrajnuti i poniženi.

Šta je sa čuvenim Filmskim susretima? Pretvoreni u palanačku reviju filmova, jeftini vodvilj za lečenje nečijih kompleksa i pranje osrednjih količina para. Imamo odlične filmske kritičare koji čame iza kulisa neuspelih političara, ne pokazujući svoje znanje tamo gde je zapravo potrebno. Imamo sugrađane koji sarađuju sa ozbiljnim ljudima iz sveta filma i koji bi mogli da pomognu Nišu da ponovo bude na mapi evropskih filmskih festivala. Ali bi politikanti morali da prepuste dizgine i pomere se u stranu.

Šta radi taj Niški kulturni centar? Krovna organizacija koja decenijama ne može da opremi svoj prostor i stavi ga u funkciju kulture. Čime se bave ti ljudi uopšte? Imamo fantastičnu, možda i najbolju hip-hop scenu na prostoru bivše Jugoslavije. Imamo uvek sveže i inspirativne bendove, umetnike koje prepoznaju svuda, samo su u sopstvenom gradu na marginama i osuđeni na samosnalaženje i dovijanje.

Da ne nabrajam više sve simbole koje ovaj grad ima a koji su zaparloženi, otuđeni, omamljeni, silovani i ubijeni.

Ipak, još uvek imamo ljude, one pomenute preduzetnike koji su u sopstvenoj režiji i na samo njima poznati način uspeli da od ničega naprave nešto. Da prežive sve pošasti koje su nas snašle. Ali da, reći će neko, pomagali su im i političari. Pa od čijih para? I ako jesu, nisu dovoljno, morali su više. Premalo je našeg novca završilo na pravom mestu.

Politika mora biti samo služba, ispostava za prepoznavanje i ulaganje sredstava građana Niša u vrednosti koje će biti ostvarene zarad opšteg interesa.

Niš, što se mene tiče, a zanima me prevashodno kultura, mora biti u bliskoj, najbližoj saradnji sa prestonicama koje su u njegovom neposrednom okruženju. Sofija, Skoplje, Priština, Beograd. Kultura i privreda moraju biti naši ambasadori na tim relacijama. Strateški odnosi, zajednički projekti, festivali, sajmovi, logistika za sve naše preduzetnike i kulturne delatnike. Povezivanje, pravljenje novih vrednosti. To treba da bude politika. A ne večito pitanje ’’a gde sam tu ja?’’ Ti si, čovečuljko, nigde, ukoliko smo svi mi tu negde. Nigde.

Niška scena je izlaz odatle. Zajedničke vrednosti, ljudi koji nastupaju kao partneri ili kao konkurenti u utakmicama u kojima se znaju i poštuju pravila. Nakon takvih utakmica svi možemo biti zadovoljni. Jer pobednik će uvek biti naš grad.