Niški Urbicid

Termin ''Urbicid'' je prvi počeo da koristi pisac naučne fantastike Majkl Murkok a potom ga je u svet urbanog planiranja kao širi pojam uveo Maršal Berman devedesetih godina prošlog veka, obeležavajući njime svako upropašćavanje ili bukvalno ubijanje grada različitim agresivnim i nepromišljenim intervencijama zbog kojih bi on gubio svoju prepoznatljivost i sam identitet.

Ja nisam ni arhitekta ni urbanista, ali kao građanin koji u Nišu živi i radi već nekoliko decenija, ne mogu a da ne primetim da je ovaj grad već u nekoliko navrata pretrpeo ozbiljno-agresivne intervencije koje ne samo da štete njegovom izgledu i imidžu uopšte, već ugrožavaju i elementarne uslove za pristojan život svih njegovih građana.

Zbog toga bih pojam ''niškog urbicida'' koristio u jednom širem smislu, da time probam da iz svog ugla predstavim izazove sa kojima se kontinuirano suočavamo ali ponudim i moguće pravce njihovog prevazilaženja.

Želja mi je ipak da budem konstruktivan, da ljudi koji bi trebalo da snose odgovornost u procesima odlučivanja o budućnosti ovog grada razumeju ovo kao apel i poziv na razum i solidarnost a ne kao puku prozivku i osudu.

Razumem i problem generalno negativnih trendova ubrzane urbanizacije i pitanje investitora koje valja ispoštovati jer ''ulažu'' u grad u zlatno doba hibridnog režima u kome su suspendovane institucije, razumem dakle sve realne probleme sa kojima se naše neozbiljno društvo i ozbiljni pojedinci nose, ali isto tako ne mogu da razumem ni toliko dominantnu samoživost, nebrigu i apsolutno nerazumevanje kategorije opšteg interesa i dobra. Jer u gradu je nemoguće biti i živeti sam, u gradu smo prosto prinuđeni na solidarnost i trpeljivost a kvalitet života svih nas se na koncu postavlja kao jedino logičan imperativ.

Uostalom, ljudi zbog toga i žive odvajkada u ovakvim zajednicama života i prostora.

Spomenuću samo tri stvari u ovom tekstu jer za više nema mesta. Komunalni red, investitorski urbanizam i viziju razvoja kao nešto što bi hitno morali menjati i o čemu bi se valjalo dogovoriti. Političari moraju da shvate - apsolutna vlast nosi i apsolutnu odgovornost. Naprotiv, podela vlasti smanjuje breme i zakonsku odgovornost. A naročito ako u procese donošenja ozbiljnih političkih odluka uključite i građane koji vas biraju. Ili su Švajcarci zapravo apsolutne budale a mi smo mnogo pametni i živimo njihov san?

Komunalni red je nažalost nešto prvo što svaki posetilac Niša primeti kao slabost gradskog sistema. Njemu najviše doprinose loše navike i odsustvo jednog kontinuiranog rada na edukaciji stanovništva ali takođe i katastrofalni infrastrukturni i logistički uslovi koji bi građane, hteli oni to ili ne, dovelo u stanje poštovanja i primene propisa koji regulišu komunalni red u gradu. Sistem sankcija je takođe selektivan i labav, takoreći nepostojeći. Kada pričamo o sankcijama, kao da namerno zaboravljamo da iste osim negativnih mogu biti i pozitivne, da nagrađuju one koji poštuju poredak i tako posredno stimulišu i one druge, koji za njega trenutno ne mare.

Navešću samo par primera kako bi se to, po ugledu na postojeća rešenja u svetu, moglo primeniti i u Nišu. Jedan od elementarnih, koji briše klasne razlike i jača poverenje u Sistem jeste institut ''društveno-korisnog rada''. To je način da se javnost i građanstvo iz prve ruke uvere kako se rešava neodgovorno i destruktivno ponašanje u urbanim sredinama. Nema izbegavanja kazni nekakvim plaćanjem ''donacija'' ili potezanjem famoznih ''veza'', te rak rane svakog a pogotovo našeg društva. Narandžasta odela i javna pokazna vežba učešća u održavanju grada je jedna od glavnih mera kako prolaze bahati i neodgovorni pojedinci koji svojim delima saučestvuju u delu ''urbicida''.

Takođe, Komunalna milicija bi morala da bude na terenu, da zaista rešava komunalne probleme a ne da istriše babe i decu iz autobusa a u slučaju divljih deponija se gotovo po difoltu proglašava nenadležnom, prebacujući posao na inspekcije, koje se potom ''vade'' na opštinske age i begove koji na kraju jedino mogu da upere svoje zaljubljene poglede u velikog vožda iz Beligrada koji će to sigurno da im reši svojom moćnom pojavom i blistavom aurom koja budi nadu i podgrejava srca svih sledbenika kulta.

Pomenuti sistem nagrada bi se odnosio na poreske olakšice i javna priznanja onima koji razumeju i poštuju komunalni red. Mediji koje plaćaju građani, između ostalog i tome mogu da posluže a ne samo jačanju pomenutog kulta. Vaspitanje najmlađih i realan trud u pravcu edukacije stanovnika o nužnosti komunalnog reda bi morali postati konstanta svake gradske vlasti. U suprotnom, podavićemo se u sopstvenim govnima.

Da, dobro ste pročitali jer je baš dotle došlo. U crvenoj sam zoni i imam nultu toleranciju prema lošim komunalnim navikama svojih sugrađana koje iskreno zabole što živimo u ovakvom svinjcu. Verovali ili ne, to mi je i bio jedan od glavnih okidača za ulazak u aktuelni politički brlog. Jedino bih u takvim situacijama podržavao javne izvršitelje da prinudno naplaćuju ogromne kazne koje bi morale biti propisane za one koji prave divlje deponije, bacaju kreozan po keju ili spaljuju otpad u individualnim ložištima. Verovatno bi tu moglo da se taksativno navede još 147 slučajeva, ali evo ovo mi je prvo palo na pamet. Uglavnom, razumeli smo se valjda.

Investitorski urbanizam je nešto što je takođe obeležilo razvoj i izgled našeg grada u proteklom periodu. Ovim ne želim da osudim samo one koji bi da ulože i zarade, koristeći pritom svoje slalomske veštine za prolazak kroz bodljikave kapije sistema već pre svega one koji im to omogućavaju. Jer za njih bi takođe moralo biti mesta na izvršiteljskom meniju. Grad i oni koji su odgovorni za njegov razvoj MORAJU da poštuju kvalitet života svih onih koji prema gradu izmiruju svoje zakonske obaveze.

Nedopustivo je da onima koji su platili ozbiljne komunalne takse ne obezbedite elementarne komunalne uslove poput kanalizacije, puta i pristojnog i zdravog životnog okruženja. Ne može se građanima obećavati asfalt i vodovod u izbornom ciklusu. To nije politički program već ritualno ponižavanje pred kanibalni čin. Jasno mi je da živimo ružnu priču gde je to postala svakodnevnica ali sa tim se jednostavno ne smemo pomiriti. Jer između ostalog, time i sami postajemo saučesnici urbicida, tog urbanog genocida prema sopstvenom stanovništvu.

Da navedem sada i ovde par primera. Nedopustivo je dodatno uništavati recimo ionako ogoljenu i devastiranu nišavsku obalu da bi se tu pravile ekskluzivne zone za dizanje novih i skupih poslovno-stambenih kompleksa, kao što je to u planu i kao što su omogućile nedavne promene planskih akata. Nišava je ''Vilina reka'', ona je srce ali i pluća ovog grada koji po njoj nosi ime.

Zbog nekakvog megalomanskog projekta keja su njene obale ostale bez prepoznatljivih vrbaka i obala a njen tok kroz grad je postao ogromni odvod. Nišava se mora obnoviti i vratiti njenom prirodnom izgledu. To nije samo urbanistički trend ozbiljnih svetskih gradova, to je nužnost bez koje će ovaj grad nastaviti da živi ovaj košmar gde trijumfuje estetika ružnog, gde je više nemoguće disati u zimskim mesecima i gde umesto letnje svežine i lepote imamo post-apokaliptične prizore distopijskog ludila.

Takođe, ne možete praviti nova naselja bez parkova, budžiti samo nove i nove zgrade na mestima gde su bile kuće, gde ne postoje infrastrukturni uslovi za normalan život ljudi. Gde preliva kanalizacija, pucaju cevi i tone asfalt a ljudi vode prave male ratove zbog parking mesta i nedostatka osnovnog životnog prostora.

Na kraju, vizija razvoja. Šta želimo od ovog grada? Odskočnu dasku za Beograd? Priliku da sve čega se dokopamo nabijemo ''u se, na se i poda se''?! Da nam drugi zavide na ''moći'' koju smo na taj način stekli jer ćemo tako potisnuti nagomilane komplekse i frustracije? Ili želimo da budemo ponosni što smo na mestu gde ljudi već hiljadama godina žive u urbanim uslovima, svesni nasleđa koje se nalazi pod njihovim nogama? Zadovoljni prilikom da u jednom kvalitetnom okruženju možemo da učimo, nadograđujemo se, zarađujemo i zapravo živimo realno bolje nego što je to sada slučaj?

Na nama je, definitivno. Uskoro biramo. Budimo odgovorni i solidarni. Jer je to imperativ života u svakom naseljenom mestu a pogotovo u gradu. I da, mora se menja.