Obrnuti koncept

Jedan naš akademik je svojevremeno pozvao narod na solidarnost i jedinstvo kroz definisanje pojma najskuplje srpske reči. Iz mnogo razloga se to nije desilo, ostali smo dosledni svojoj podeljenosti i neslozi.

Pošto je stanje nacije nikad gore, možda je poslednji trenutak da probamo i sa nekim potpuno drugačijim, obrnutim konceptom? Da nas recimo neki prost seljak ili prezreni radnik pozove na okupljanje kroz odbranu najjeftinije srpske reči?

Najskuplje smo se verovatno odmah dosetili. Šta bi sa ovom drugom? Koja bi to reč mogla biti?

U zemlji obrnute stvarnosti. Izokrenute logike. Gde vam zli vladar Šahrijah 1001 noć priča bajke kako bi produžio svoj život na vlasti. U državi gde je Korona cirkus gostovao redovno i pre ovog današnjeg. Tamo gde je rijaliti pobedio Život.

Najjeftinija srpska reč je Odgovornost.

Naš odnos prema njoj je doprineo strmoglavom padu njene vrednosti, smisla i značaja. Od nje smo gotovo svi odustali. Zloupotrebili su je moćnici i tako silovanu i odbačenu ostavili običnom čoveku. Sada ni on više ne zna čemu bi ista mogla da koristi.

U državi gde je korupcija postala sistem ostaje sve manje ljudi. Siromaštvo i nesigurnost su samo posledice.

Sistem koji se usmrdeo od sopstvene ustajalosti, začet je odavno. Taj seljak i taj radnik ga zovu ''lopovska država''. Naravno, znaju i sami da se uhvate u to kolo jer su vremenom shvatili da ne mogu drugačije i da ''svi tako rade''. Država koja je nastala na otimačini i pljački nikada i ne može postati pravedna. To je njen modus vivendi. Država koja je navikla da kao crna rupa usisava u svoj centar sve sa strane, nikada neće sa tim prestati dok ne proguta konačno i sebe samu.

Vlast stoga treba izbaciti iz njene osmišljene ose. Spustiti je dole, na rubove sopstvene održivosti. Decentralizovati aždaju koju koristi samozvana elita čiji je komfor daleko od radničkih i seljačkih pogleda i šaka.

’Ajmo recimo ovako…

Beogradu dati najširu moguću autonomiju. Taj ''Njujork na Balkanu'' predstavnik je Srbije koliko je i onaj originalni realni predstavnik Amerike. Beograd ima samo svoje brige, svoje zahteve i potrebe i zato ga konačno treba prepustiti njemu samom, naravno o sopstvenom trošku. Ostatak Srbije moraće da se samostalno pozabavi svojim troškovima i brigama.

Prestonicu prebaciti negde drugde. Možda bi recimo Smederevo bilo idealno jer mu je blizu a ima i relevantnih kulturno-istorijskih osnova za tako nešto. Državna birokratija bi nastavila da živi u tom autonomnom Beogradu i odlazila bi na posao u čeličanu iz koje bismo morali da ispratimo Kineze. Valjda je čeličana dovoljna da primi sva ministarstva i agencije? Ukoliko nije, znači da ih treba svesti na dovoljan broj da se u nju udobno smeste.

Smederevo i Srbija bi prodisali, ubeđen sam. Umesto pruge i teretnih vagona koji su odsekli najlepšu srpsku tvrđavu od ostatka grada, sada bi tu (kao i svuda u svetu) bio ogroman gradski trg sa magistratima i ustanovama. Normalna prestonica jedne malene države. I Beograd bi takođe prodisao jer bi bar milion ljudi shvatilo da postoji i život posle Beograda, pa bi se vratilo svojim napuštenim kućama i opustelim poslovima.

Da bi ih tamo nešto sačekalo, makar preduslovi normalnog života, lokalne samouprave bi morale imati ozbiljna, ali zaista ozbiljna ovlašćenja. Suštinska decentralizacija zahteva neselektivnu i realnu odgovornost zaposlenih i biranih u institucijama sistema. Nezavisne sudije i tužioci, kao garanti nesmetanog funkcionisanja institucija, morali bi biti među prvim mušterijama kolega izvršitelja kroz jak imovinski depozit, ukoliko bi ih zahvatio čuveni ''sindrom Dolovac'' tj. profesionalna demencija kod koje se apsolutno zaboravlja da lične privilegije i društveni status neminovno povlače i ličnu i materijalnu odgovornost.

Kombinacija predstavničke i neposredne demokratije je nešto što bi u svakom smislu odgovaralo mentalitetu i potrebama ovog naroda. Lokalni referendumi takvih samouprava bi ljude ozbiljno uključili u pitanja zajednice i naterali ih da i oni sami preuzmu odgovornost u planiranju i trošenju sopstvenih sredstava koja su, hteli-nehteli, poverili državi. Nezavisnost i objektivnost medija kao i ozbiljne javne rasprave su, razume se, preduslov promišljenog i neuslovljenog odlučivanja građana a njihove komisije, birane po sasvim drugačijem ključu od izbora lokalnih odbornika, omogućavale bi im i kasniju kontrolu implementacije onoga što bi se na referendumima odlučilo.

Za razliku od sadašnje kaste političara koje štiti prestonička bezbednost i udaljenost ili zaštita koju svojim provincijalnim klijentima isti pružaju, gde je odgovornost ''naša'' a privilegije koju idu uz vlast samo njihove, ovakvim promenama bi se stvari zapravo ponovo vratile u normalu. Tim ''obrnutim konceptom'' bi građani konačno znali ko tačno za šta snosi odgovornost i ko kolike privilegije zato može i imati. Predstavnički deo vlasti bi postao pretežno oslonjen na svoj ugled i uloženi trud u lokalnoj sredini (dakle bez zaštite republičkih moćnika) i samim tim i dostupniji svojim sugrađanima. Kako za kritike, tako i za pohvale. Svakodnevni susreti na pijaci ili u parku umesto viđenja po medijima, znaju biti lekoviti za ispunjenje predizbornih obećanja.

Lepa bajka, zar ne?

Ne smemo samo zaboraviti da, osim svoje poučnosti, bajke znaju ponekad da spasu i goli život. Šeherezada je tako sačuvala svoj, iznoseći ih uporno i hrabro pred surovog vladara Šahrijaha.

Potrebno je samo obrnuti koncept na koji su nas navikli. I naravno, vratiti smisao rečima. Za početak onoj koju smo učinili najjeftinijom i prezrenom kategorijom u nas.

Budimo zaista odgovorni. Držimo distancu od laži, ludila i propasti.