Opštenarodne horde i veselje

Ako se u nečemu vladajuća teokratija dokazala i uspela, to je da na svoj put u budućnost u koju veruje, povede i nas ostale nevernike, vrativši nas daleko, pa još dalje, u same začetke čovečanstva. Da ''obrne igricu'' što bi rekli niški gejmeri iz osamdesetih.

Toliko daleko smo dogurali, da smo dospeli u ono stanje gde je vrhunac organizacije Sapijensa – horda, u kojoj je osnova privremenog jedinstva isključivo vođa, kao jedini garant sigurne pljačke i raspodele plena.

Ostavili smo iza nas čak i onu iskonsku, plemensku svest koju karakterišu nepisana ali jaka pravila ponašanja. Reakcija plemena je neposredna i instiktivna ukoliko oseti opasnost po ličnu i opštu bezbednost. Ni toga više nema.

Daleko, u bledim hodnicima sećanja, ostao je neki bivši narod, zajednica jezika, kulture, pamćenja i vrednovanja dobrog i lošeg, vizije budućnosti. Ne zavaravajmo se više da nije tako.

U vremenima krize i ozbiljne nacije znaju da posrnu, podlegnu i povedu se za nekim najnižim nagonima neuglednih pojedinaca. Nakon toga, obično usledi katarza, preumljenje i rešenost da se ubuduće izbegavaju počinjene greške.

Spirala našeg slobodnog pada ovih nedelja dostiže svoje nove mračne vrhunce.

Isprva smo opijeni svojom lažnom veličinom i snagom, ne može nam niko ništa jer jači smo od sudbineee, potom nas mrze oni nesrećnici što nas ne voleee i na kraju (logično), glavobolja posle pijanke nas razbuca od tumaranja po teskobnim suturenima svesti i podrumima nesvesti.

Red panike, red straha, red preziranja, red kuraži, pa opet. Šopska salata koju nije uvek lako kusati bez rakije vlasti.

Sreća u nesreći je da to dobro znaju naši trenutni kolonijalni upravitelji i svaka im čast što su se bar potrudili da u svojoj medijskoj činiji dobro izgnječe i promešaju sve ove sastojke šopske. Lakše se guta, kaže nekadašnji narod.

Zaliveni kvalitetnom brljom ''Vlastelinkom'', nesrećni stanovnici današnje teritorije su lakše pregrmeli mnoge belosvetske ujdurme, pa će i ovu ''Koronku''. Nakon još jedne glavobolje (dakle ništa novo), vratiće se svojim redovnim aktivnostima i praviti da je bolje nego što nam realno i može ikada biti.

Jer zaista, ko drugi ako ne On? Pogled nedužnog penzionera uhvaćenog u vađenju ruža iz vašeg dvorišta (pa to je samo cveće a i lepo je?!) i vrsnog domaćina koji je sve stekao sa ovih deset prstiju (pokazuje vam ih obavezno dok vi začuđeno gledate u svetlarnik njegove kuće, napravljen od ekrana ''iz Elektronsku'').

Jer zaista, ko vam uredno ''daje'' penzije i takođe uredno filuje glavu da smo sila u P.M?! Hordinski mentalitet, i krdo i čopor, sve po potrebi. Ko je na vlasti, taj je. Naš glavni baja.

Batališ priču o institucijama, zakonu. Potrebi reda. Sloboda je za njih zapravo haos. Mogućnost da vršljaju ili se provuku, svejedno. Ovakva država je njima zaista majka. Maćeha za sve one koji traže neki poredak, sistem, vrednovanja.

Kome se ne sviđa, nek` si izađe napolje. Više plena za nas. A to njihovo Mi traje samo dok traje i njegovo On. Kad ga mlatne neki mlađi bajča mužjak ili suparnički vođa (obično gori), svi ritualno obrišu noge i ostale udove o starog. Idemo dalje… Dokle? Nije bitno, da smo mi živi i zdravi. Ojha! Opštenarodne horde i veselje.

Put do njihovog eventualnog ujedinjenja je dug i neizvestan. Aktuelni globalni trendovi nas, naravno, neće mimoići. Za njih više nije bitno na kom nivou društvenog uređenja i svesti je ova ili bilo koja druga kolonija. Ono što je izvesno je zapravo paradoks i ogleda se u našem daljem svakovrsnom usitnjavanju u eri globalnih ukrupnjavanja. Tek nakon toga nam se otvaraju razne opcije. Njih je naravno nemoguće sve ni predvideti ni nabrojati. Dominantni pravci su ipak uočljivi.

Jedan od mogućih je, da nakon daljeg rastakanja, nastupi manje-više samostalna organizacija pojedinih hordinskih zajednica u specifične saveze. Takva naša buduća plemena će, pod pritiskom svetskih procesa, vremenom morati da usaglase određene norme kojih će svi morati da se pridržavaju. Tehnologija & Tehnokratija će za to vreme nastaviti da drobe svesne i vrednosne okvire udruživanja a podsticati obožavanje korporativnih kultova i konzumerskih matrica ponašanja. Sajber nomadi u potrazi za plenom na industrijskim ispašama seksa i zabave.

Nažalost, još gora opcija od ove je naše uporno insistiranje na negovanju kulta mesijanskog vožda koji se jednostavno mora odnekuda pojaviti i rešiti ''nam'' stvari. Jer jedan podnebeski narod, kakav smo trenutno, može da povadi samo neki takav scenario iz holivudskog podruma. Ta spirala će nas neminovno povući u još dublji civilizacijski vrtlog, gde ćemo kao realne, imati novo-mitske heroje i polubožanstva koja isceljuju, nadahnjuju i kojima se moraju žrtvovati naši viškovi stečeni mukotrpnim robovskim radom na nekoj proizvodnoj traci.

Ono što je najzanimljivije (nekome) a zapravo najstrašnije u svemu ovome, jeste da ljudska istorija ciklično crpi svoje opšte društvene obrasce, nezavisno od njihove materijalne osnove. Bili mi vlasnici nekog najsavremenijeg teleportacionog sredstva ili tek otkrivenog točka za taljige, to izvesno i gotovo sigurno neće uticati i na našu ličnu (pa i zajedničku) sreću i zadovoljstvo.

Naravoučenije

Hajmo se zato organizirati, ne? Hajde bar da probamo da se izborimo za neki povoljniji scenario. Da vrednosno malo okrenemo ovaj točak koji nas decenijama melje i vraća sve dalje i dalje u kolektivno nesvesno. Da povratimo u naše društvo realne institucije, moralnu i zakonsku odgovornost, pravila ponašanja, Kulturu. Da koristimo savremena dostignuća na opšte dobro, ne samo ljudsko već dobro čitave Prirode, a ne pretežno na zadovoljenje prednjo-zadnjih delova tela pojedinih primata koji su danas vođe ovih ili onih beslovesnih hordi.

A možda i ne moramo. Ko preživi, pričaće. Ako i to u međuvremenu ne ispozaboravljamo.