Povratak zbog budućnosti

Sretnem nedavno jednu dobru drugaricu, koju nisam video nekoliko godina, i nakon kraćeg uvoda, delom iz znatiželje, a delom zarad održavanja dobre atmosfere našeg razgovora, šaljivo je priupitah zašto tako hoda, kao neki ranjeni robo-kap? Ona mi reče da batalim šalu jer već par meseci muku muči sa nekom upalom nerva u levoj nozi i da joj je sve gore jer mora stalno da ide na posao inače će u suprotnom da dospe na čelo liste narednog tehnološkog viška.

Pošto je razgovor tako iznenada zavio u jedno dosta neprijatno sokače, pitah je sada ozbiljan gde je i šta radi, a ona mi odgovori, šireći nemoćno ruke kao svojevremeno onaj naš stari hrast svoje grane pred autostradom progresa, da radi na "traci" i da u uslovima današnjeg srpskog industrijskog buma, jednostavno nema mesta za bolovanje ako želiš da sačuvaš posao.

- "Čekaj, čekaj, kako to, nema mesta?! Pa valjda ako imaš osnov da otvoriš bolovanje – onda mora da "postoji mesto" za to i kod tvog poslodavca? Slušaj, ta upala nerva je ozbiljna stvar, šta radi taj vaš sindikat, jesi li se žalila nekoj inspekciji?" – bujica emotivnih ali i naivnih pitanja nekoga ko je sagovorniku u tom trenutku verovatno izgledao kao da je još u predškolskom.

- "Nemamo sindikat", uzvraća mi ona, sada već smireno i kao rutinskom bekend paralelom kada se povedu takvi razgovori. "Imamo neki savet zaposlenih i onda naš predstavnik ode tako kod menadžera u kancelariju, dogovaraju se nešto tamo i posle nam predstavi kao svoj uspeh to što će da nam plate ono što smo radili prekovremeno! A plaćaju nam doduše redovno… Nije neka plata, ali bar znaš da ćeš da je primiš. I ljudi ćute, šta će… Kad nema nigde bolje?!"

Razoružan i savladan tim trpeljivim odgovorom nekoga ko zaista odvažno uspeva da tako i živi i radi i da bez roptanja nosi svoje breme života, ućutah. Strašno bi me žuljalo da licemerno i suštinski bezosećajno nešto dalje pametujem o nekom pružanju otpora jednom takvom izrabljivanju, o pravima dostojnim čoveka i tome slično i to iz jedne udobne pozicije demagoga koji ima sreće pa ne mora da radi svaki dan bar po 10 sati na fabričkoj traci, stojeći pri tom mahom na svojoj desnoj nozi.

Pozdravismo se ubrzo sa tvrdim dogovorom da nećemo čekati još deset godina da se vidimo i ja nastavih dalje svojim putem ali sav smeten i kao nekim duševnim ćorsokakom. I tako, mučno bauljajući u svom razmišljanju, izmerih ono pravo rastojanje do kraja ove naše narodne, slepe ulice i shvatih (po ko zna koji put) da je samo pitanje trenutka kada ćemo morati svi, pojedinačno i zajedno, da se u ovom pijanom trku konačno zaustavimo. Nespretno i nezgrapno. Nepripremljeno i sa glupim izrazom pijanca koga je siledžijski tresnuo zid po njušci. Moraćemo tada i da se, rastrežnjujuće neprijatno, zapitamo napokon i zašto smo, i zbog čega, istrčali na ovaj put bezizlaza?

A uz put... Raskućena imanja, ruinirane proizvodne hale i postrojenja, mašine prodate budzašto privrednicima iz Indije od nekih lokalnih probisveta a sada nazovi gazdama. Višegeneracijski trud raspršen u pomamnoj tranzicionoj groznici jurcanja za najrazličitijim varijantama reforme društva i samozavaravajućeg, kvazi-kulturološkog čekanja tamo nekog "Datumoa", koji će nas valjda spasiti od nas samih.

Izgubljeni kao ljudi koji imaju šta da sa ponosom ostave svojoj deci, izvrnuti kao zakisle čarape – to smo svi Mi - nekadašnji majstori, vredni i sposobni neimari, zemljoradnici, zanatlije, umetnici. Čekamo hipnotisani neku civilizacijsku deponiju na kojoj ćemo kolektivno završiti kao narod, jer smo umorni, umorni. Jer smo valjda isuviše očekivali od tog višedecenijski obećavanog progresa ili evropskog standarda, svejedno, do kojih se nikada i nije moglo stići jer nismo hteli da naučimo ono osnovno - šta to znači biti odgovoran. Sebi, društvu, državi.

Jer smo se pijano busali u prsa zbog vođa koje smo birali za kafanskim stolovima punim pečenja u dane kada je valjalo postiti. Ili štedeti, kako je kome već razumljivije. Jer smo učili decu da ne rade i ne muče se kao njihovi stari jer su, zaboga, još uvek mali. I tako nam generacije stasaše nedorasle i željne nekog staratelja koji bi nas uveo u zemlju dembeliju koju nam je mali crveni džin nekada svima obećao. Gde drugi misle i rade za nas, tako dragocene i značajne. I zato porazi, i zato propasti. I zato ova kolektivna predaja. I masovni egzodus onih koji su naša snaga i naša pamet. Naša budućnost.

Kraj ovog ćorsokaka je blizu. Sistem definitivno nema rešenje kako da popravi sebe. Moraće, po ko zna koji put u istoriji, u jednu propalu partiju pokera u skidanje samo jedne strane, da se uključe i oni koji ne pristaju na takve igre. Da se bez demagogija, licemerja i političkih prenemaganja, odozdo, iz temelja obnovi ova ruina od države.

Neka nam zato putovođe na tom putu povratka sebi, budu oni koji su poslednji stigli do ovog našeg, kolektivnog kraja. To su oni obični ljudi, raznorazni preduzetnici koji su navikli da se bore. U čijim rukama podjedanako dobro funkcionišu i olovka i motika. Oni koji od "ništa" prave "nešto". To je ona zaboravljena i skoro prezrena kategorija poštenih, "malih" ljudi, kako ih je svojevremeno nazvao Hans Falada. Ti, koji će konačno smeti da pređu crtu jer ih u suprotnom više neće ni biti.

I zato boljeg ispred sebe a goreg na svoje mesto. Da bi svako konačno mogao da radi svoj posao. Odgovorno, nesebično, dalekovido.

Dalek je put unazad koji nas čeka da ga ponovo pređemo. A prava na iste greške više nemamo.