Preuzimanje

Ko kaže da nisu dobri česti izbori? Kod nas vala jesu. Odmah živne sve. I privreda i priroda.

Privreda od iznenadnih investicionih (u)laganja, a priroda od isto tako iznenađujućeg čišćenja nagomilanog đubreta. Uz njih živnu i političari i ljudi. A i živina i krupna stoka, pogotovo ako je mažena u predizbornoj kampanji.

Živina je takođe stoka, ali je ljudi baš i ne maze, ne znam zašto? I političari takođe znaju da budu ljudi, pogotovo u kampanji, opet ne znam zašto. A u kampanji, kao što rekosmo i kako nas već iskustvo uči - živne sve, iako mi ta živost i mrdanje više liče na konačni trzaj već pomenute stoke koju nedugo posle milovanja spremno šalju u večna lovišta.

U Nišu više nema ni te prividne živosti. Ne mogu je izvući ni iz sebe niti iz okoline za to zaduženi, uvoštali partijski izmećari. Iskriviše svoje vratove gledajući u svoje gazde "tamo gore", čekajući komandu i novu dozu "optimizma i mišljenja".

A pred nama glume age i begove koristeći povereno im kao sopstvenu dedovinu. Treba ih razumeti, preveliki je zalogaj ovaj Niš iako je od njega ostala samo koska. A ona zapela  u grlu, ni da se guta ni da se izbljuje. Jer za gutanje treba imati želudac, a za bljuvanje treba imati karakter da se posle drugima pogleda u oči i prizna greška.

- Ušo majmun u tenak, biće katastrofa! - odjekuje još uvek čuvena rečenica pokojnog Bore Todorovića po hodnicima ovog podzemnog raja u koji su nas zatočili naši prijatelji odozgo. Niti zna majmun šta je makina, niti je ista predviđena za njegovu zajebanciju.

A upravo nam se to događa, evo decenijama. I cela cirkuska ekipa, koja je izmenjala sve moguće kostime i role u jadnoj predstavi drugorazrednog putujućeg pozorišta, uporno nešto glumata, nešto nam poručuje, čas bijući se lavovski u svoja nejaka prsa, čas čačkajući nos smejući nam se u lice. Poručuju nam: ''Pa biraj narode!''

Javna preduzeća pred kolapsom, pulsira samo neka trange-frange trgovina u privrednom okruženju struĆnog naziva ''ko koga premunta''. Bljutavu atmosferu nazovi-grada podgreva jedino dnevna kultura buvljaka i noćni život univerzitetske omladine koja jurca okolo gledajući kako da što pre beži odavde. A sve to finansiraju građani koji žive od stanarina i penzija svojih roditelja.

Gotovo, dno je konačno tu. I nikakvi izbori ga više ne mogu prekriti novim talogom već popijenih obećanja. Protesti konačno dobijaju svoj smisao, a smisao je napokon dobio i svoj oblik prkosa. Nedostaje još samo njegov  potpuni sadržaj za čije je ispunjenje potrebno još samo malo vremena. Taman toliko da se pokažu karte u ovom poslednjem partijaškom deljenju institucija.

A onda slede oni pravi prevremeni izbori, kada ovaj grad bude doživeo svoj izvestan bankrot i kada svi podrepni jogi-letači napuste svoj obalegani izvor radosti, praznu gradsku kasu. Očekujem da se tada i konačno otvori prostor da u lokalne institucije uđu oni ljudi koji će raditi po zakonu savesti. Takav se ne šteluje. On se ili primenjuje ili ga nema. I to se zove duh. Duh koji daje atmosferu i piše istoriju jednog određenog mesta koje je osnov zajednice života i rada.

Jedino što može podići ovaj grad iz pepela jeste takav, autentični duh ljudi koji sa zahvalnošću piju njegovu vodu i radosno udišu raščišćujući vetar što duva niz kotlinu. Koji vole bar poneko drvo u njemu i koje vežu uspomene i za one oronule kuće ispisane grafitima u sporednim gradskim ulicama.

I taj duh mora imati utemeljenje u onom koji je vladao kod naših davnih sugrađana, upućujući ih da koriste toplu banjsku vodu za podno grejanje, da uzgajaju svoju lozu i svoje pčele po okolnim visovima, da proizvode svoje sa ponosom i da trguju promućurno sa svima, ne čekajući begovsku naredbu ili odobrenje.

Taj duh je jedino ispravan, on čuva, izgrađuje i svedoči. Oni koji ga osporavaju ili mu se podsmevaju, ne treba da žive ovde. I tu nema ničeg lošeg ni uvredljivog po bilo koga. Mi, koji taj duh razumemo i nosimo, moramo preuzeti svoje, moramo vratiti ovaj grad sebi. I tu takođe nema ničeg lošeg. To je jednostavno nužnost.