Srpski Černobilj

Nedavno emitovana serija iz HBO produkcije ''Černobilj'', pobrala je brojne simpatije i pozitivne kritike gledalaca sa ovih prostora. Kvalitetan scenario, odlični dijalozi, glumci, produkcija, sve odrađeno na zavidnom nivou koji određena publika i očekuje.

Ipak, čini mi se da je kod većine nas koji smo ovaj kratki serijal propratili, najveći utisak izazvalo nemilo podsećanje i jasno oslikavanje političkog sistema koji je stvorio sve uslove da se jedna takva katastrofa dogodi. I presudna stvar – očigledna činjenica da mi, nažalost, još živimo u jednom takvom sistemu.

Sistemu koji je najbolji u samo-propagandi, negativnoj selekciji kadrova, glomaznoj i nesposobnoj birokratiji, obesmišljavanju svih značajnih tema za budućnost sopstvenog naroda, efikasnosti progona neistomišljenika, ograničavanju slobode svojih građana... Da ne nabrajam.

Sreća pa ovaj naš sistem nema svoje nuklearke. Ipak, to ne znači da ne proizvodi i radijaciju. Ona je duhovno-mentalnog tipa i bojim se da su generacije njome nepovratno kontaminirane.

Jedan takav sistem u ovom gradu za svoje ''vikare'' postavlja adekvatne kadrove koji mogu da daju i takve izjave koje su ravne izjavama onih sovjetskih apartčika koji su prvo svesno prikrivali nivo radijacije a potom i odugovlačili sa primenom bezbedonosnih mera, dopustivši tako da se broj žrtava i nesagledivih posledica dramatično uveća, umesto izbegne ili makar smanji.

Tako i jedan od njih, nekadašnji gradonačelnik Niša, u novoj epizodi inkvizitorskog progona neistomišljenika i prava na slobodu izražavanja, pre neki dan ''lagano i javno'' izjavljuje da su ''javne debate lagano prevaziđen način političke diskusije''...

To mu, naravno, dođe samo logičan nastavak još jedne velike političke misli njegovog stranačkog kolege, zamenika aktuelnog gradonačelnika Niša, da je njihova vlast ''prva vlast koja ume samu sebe da kontroliše i popravlja'' i da su to i pokazali i dokazali. Velike misli zaista, koje neminovno prate i velika dela.

Samo jedna mala ispravka. Nisu naprednjaci ''prvi'' ni po tome u istoriji. Ima dosta primera samo u dvadesetom veku gde je par političkih partija tako govorilo i radilo.

Jedna od njih je dolaskom na vlast ukinula kasnije izbore i opoziciju jer za tim ''više nije bilo potrebe'' i između ostalih ''usluga čovečanstvu'' ostavila i jako geslo da ''rad oslobađa''. Druga je, kao pečat svog višedecenijskog mandata, čovečanstvu i svom narodu darovala gorespomenuti Černobilj.

Kao i sve ''velike'' ideologije i ova će sa svojim kultom ličnosti jakog i nepogrešivog vođe, doživeti svoj sunovrat. Ljudi će se, nakon dugog i zamornog plesa na ivici pakla, kasnije pitati ''kako nam se samo ovo moglo dogoditi?!'' i ''zar je moguće da smo bili tako lakoverni i kratkovidi?!''.

Kao i mnogi drugi, i ovaj će narod morati da pruži tačan istorijski odgovor kolika je zapravo njegova sopstvena krivica i kako se organizovati u budućnosti da nam se tako nešto više ne ponovi.

U zavisnosti od još jedne prilike da damo svoj tačan odgovor, svrstaćemo se u red velikih ili red onih malih naroda, neminovno osuđenih na propast i nestajanje ukoliko nanovo potvrdimo sopstvenu nevinost, konstatujući da su nam zapravo svi ostali krivi.