Svi protiv svih

Svi protiv svih. Ovim Hobsovim rečima se može opisati i aktuelno predizborno stanje u Nišu. I u Srbiji naravno, ali ovo ovde nas trenutno više boli.

Ima i Lajbah jednu prigodnu veselu pesmicu na ovu temu (Alle Gegen Alle) koju bi mogli svi komotno da koriste u svojim predizbornim spotovima u kojima onako zrače optimizmom, verom u ideale i bolje sutra koje njih, više nema sumnje, definitivno očekuje.

Kampanja je bilo i dosad, naravno biće ih još, ali ova mi se nekako čini posebnom u odnosu na poznatu predizbornu predigru kakvu smo dosad navikli da sa prikrivenim uzbuđenjem posmatramo kroz onu rupu na medijskoj tarabi. Ja zaista, gotovo nigde i nikotkog, više to uzbuđenje ne srećem. Svi igrači su ili poznati ili prepoznati, otkriveni ili polupokriveni na pozornici koja život znači, ali bukvalno. I njima i nama. Ne znam više čoveka koji je zbog nekih ideala spreman da stavi glavu na panj. To se više i ne karakteriše izrazom ''budala čovek''. To je jednostavno precrtana kategorija.

I trenutni glavni baja ovog rijalitija, neumorni pregalac koji sve naše strahove i brige nosi na svojim, ipak samo čovečanskim plećima, koji ne spava jer bdi nad našim sudbinama i progresom, on koji… ma znate već svi o kome je reč – dovoljno je bilo i ono prvo; dakle trenutni glavni baja je tako uspešno preneo energiju svog mislenog toka i stanje duha na naš politički i javni prostor, da smo se svi nekim čudom obreli u jednom apsolutnom kolovratu novokomponovanog, radikalsko-protestantskog etosa, u jednom, običnom čoveku neshvatljivom, spletu najvlažnijih snova i najsurovije jave iz koga izlaz neće otvoriti ni još pet izbornih ciklusa ni dve osrednje revolucije.

Na šta konkretno mislim i šta to, ovako polu-uspelo, pokušavam da dočaram? Samo jedno opšte obesmišljeno stanje postojanja, kao i uzaludnog napora koji bi trebalo da sprovede, osmisli, namakne bar neku životnu promenu. Osećanje koje redovno prepoznajem kod svoje generacije, svojih prijatelja, kod skoro svakog slobodnomislećeg žitelja ovog grada nezavisno od starosnog doba.

Ali zato niški  politički akteri odlično odrađuju svoje životno-glumačke role. Ima tu svega. I dilema i izdaja i motiva povratka bludnih sinova. Sukobljenih pa potom novim savezima pomirenih uticajnih porodica. Uhoda i cinkaroša, trojanskih konja i vartolomejskih povečerja. Strategija na nivou popodnevne partije Rizika, ali i onih dostojnih Blackwater operacija. I naravno, svi mi to znamo ili makar naziremo.

Naročito su, barem meni, interesantna događanja oko formiranja pojedinih grupa građana koja su zakonom predviđena kao alternativa sistemu postojećih političkih partija.

Odbegli stranački prvaci, asovi iz rukava i realni građani sa realnim problemima su tokom ovih lokalnih izbora uspešno svedeni na istu ravan. Ideja o obesmišljavanju moguće alternative polako postiže svoj cilj. I kao što smo se tokom devedesetih uverili da su svi političari isti, tako će se sada stvoriti preduslovi i da su sve grupe građana zapravo iste. Da iza svake stoji neki centar moći koji ih formira, ustrojava i usmerava. Klap, klap… gospodo drugovi. Ali time što im onemogućavate izbor vi svesno izbacujete narod iz institucija na ulice.

I kao što se jedino u Srbiji nije suštinski promenila/preumila nekadašnja komunistička elita (sa svim svojim tadašnjim frakcijama), tj. priznala bar svoju nesposobnost upravljanja društvenim procesima ako već ne sva svoja nepočinstva, tako i danas postpetooktobarci, vajne demokrate svih boja i profila, i ne pomišljaju da se pristojno sa pozornice poklone, prime poneki paradajz ili aplauz od neznavene publike, i potom mirno sklone u neku svoju zasluženu sinekuru ili kuću na selu. Ne, oni su večni, nezamenljivi. U njihovim rukama su ključevi naših sudbina. Ne zna prosti puk šta je za njega dobro. Teraće tako ova ''elita'' do kraja. Sada je to postalo potpuno i ogoljeno jasno.

Oni u svojim promišljanjima polaze od sebe, od svog instinkta i iskustva. On ili ja. Oni ili mi. Nema milosti. Popustljivost je znak slabosti. Tako razmišljaju srpski poluintelektualci, kadrirani još od osnovnih škola, utabanih putanja do katedri i fotelja. Čast izuzecima, podrazumeva se, ali i slaba vajda jer su u manjini i uglavnom inertni, ti izuzeci.

Gospodo drugovi, mislim da ste ovoga puta ipak loše izabrali. Ni malo proste, osnovne obrenovićevske mudrosti ne primećujem u vašim postupcima. Mislim, ako ste već balkanski tip političara, trebalo bi da se sećate postulata jednog od njenih popečitelja. Je l’ ćuti narod? Popuštaj more. Jok vi.

Da li ste svesni da ste u dijalogu sa narodom izabrali barikade? Ne mora sutra. Ne dao Bog više ikada. Ali vi ste izabrali. Prisilićete taj mrski plebs da vas sa njih pozdravlja. I to ne paradajzom i slično sočnim psovkama.

Priberite se. Obuzdajte se. Popustite malo dizgine a sebe utegnite. U suprotnom, vaš pad je neminovan. Na nesreću, u toj bici svih protiv svih nikada nema pobednika.