Uporno ali kontra

Naš narod je iznedrio mnogo poslovica koje se tiču upornosti. Nažalost, pozitivna konotacija te bitne karakterne osobine se dobrim delom danas izgubila. Mi jesmo uporni i dalje, ali uglavnom u nekim stvarima kojima se, opet poslovično govoreći, samo budale ponose a pametni stide. Među njima se kao najočiglednije, verovatno i najzaslužnije za ovakav naš istorijski sunovrat, izdvajaju nekultura i bahatost.

Čini mi se, da se makar jedne od ovih osobina oslobodimo, sve bi se nekako pokrenulo i pošlo na bolje. Da smo recimo suštinski obrazovaniji (da ne kažem samo kulturniji, jer je naša reč i sadržajnija i obuhvatnija pošto kao preduslov svog značenja uključuje apsolutno pozitivno, moralno načelo – imanje obraza) razumeli bismo koliko nas naša, sada već i epska, bahatost sputava i koči. Ili da smo bar manje bahati, ubeđeni da smo bogomdani, naj naj sasvim super u svakom pogledu, `ma savršeni i ultimativno bolji od drugih (koji nas eto podmuklo sapliću i vuku na dole) razumeli bismo i koliko je kultura bitna, koliko nas čini boljim i naš život lakšim i svrsishodnijim.

Tragično ili ne, tek, to sa nama slučaj nije.

Uporni smo dakle u nekulturnom uzdizanju i valjanju u blatu sopstvene bahatosti. Kada ovako govorim, ne osuđujem naravno celokupan narod jer on pored svakodnevnih životnih teškoća malo može i ume uticati na ove procese i njihove promene. Njegovo je da iste upražnjava ili ne, ali opet sa pozicije korisnika, nekog ko se ili slabo ili nikako ne pita. Ovo se dakle odnosi na našu nazovi elitu, one slojeve društva koji imaju, ako ne kapacitet, a ono bar mogućnost da na pomenute procese utiču, menjaju ih, prilagođavaju ili strateški oblikuju.

O takvima je mnogo pisano i mnogo toga rečeno a takvi se opet u tome svemu retko pronalaze. I što je najsimptomatičnije, takve uglavnom i mnogo zabole za naš sud i mišljenje. Bitno je da je njima udobno (dobro, možda ne baš toliko komotno koliko bi želeli) na pozicijama koje su zauzeli po institucijama i mestima koja bi trebalo da služe kao krvotok i nervni sistem državnog organizma. Blokirali su ga, koriste njegovu toplotu da bi sebe ogrejali i ne puštaju ga da normalno funkcioniše jer bi se drugačije i sami smrzli. Oni su videli Zapad, ali ga ne primenjuju, oni su čuli i za Istok, ali ga uglavnom zloupotrebljavaju. Uzeli su od oba ono najgore, bezosećajnost i despotizam, ne razumevši nikada ono najbolje ni kod jedne od te dve, kulturološki posmatrano, strane sveta. Ni ličnu odgovornost Zapada, ni smisao zajednice Istoka. Opet zbog svoje suštinske neobrazovanosti i bahatosti.

Nedavni primer vađenja granitne kocke iz Kazandžijskog sokačeta nas je, neočekivano, dobro trgao i delimično motivisao kao jednu zajednicu ljudi kojoj je bitno okruženje u kome živi i u kojem valjda nešto i stvara. Reakcije su, naravno samo po društvenim mrežama, pretežno bile emotivne i opravdane. Ono što nam opet nedostaje jeste njihova valjana artikulacija i realizacija u realnom vremenu i prostoru.

Poznoanticke grobnice u Olimpija grupi-Benotonu-Niteksu-zapravo Mite Ristica fabrici - oktobar 2017

Ali sagledajmo problem iz malo šireg ugla od onog u koje nas je sve sabilo to famozno i, da se ne lažemo, fejkersko Kazandžijsko. Od početka je evidentan promašaj njegovog idejnog i urbanističkog rešenja, zapravo odličnog pokazatelja neinteligentne, provizorne i zašto ne reći, uvredljive prakse odnosa vlasti ka svemu onome što ovaj grad treba da predstavlja. Jer je ponižavajuće to kako jedan grad sa ogromnim i slojevitim istorijsko-kulturnim nasleđem uspete da sadenete u jedno jedino sokače i to još u apsolutno izvitoperenom smislu, kao jadnu negaciju svega onog što je ono nekada predstavljalo a što bi danas trebalo da bude samo delić karaktera grada koji bi sebe, da je pameti, ponosno mogao da ucrta na bilo kojoj kulturnoj mapi sveta, kao bitan kamen-međaš na civilizacijskoj granici Istoka i Zapada. I umesto da se čitav taj potes organizuje kao splet sokaka koji bi trebalo da dočaravaju taj deo niške istorije, naravno, sa autentičnom gradnjom, arhitekturom i privrednim i kulturnim sadržajima, vi započnete još jedan megalomanski tržni centar (nikada do kraja završen) odmah nasuprot Kalči a ovo ostalo decenijama ostavite nerešeno i zaparloženo! Pritom pod zemlju umesto saobraćaja nabijete žive ljude da tu trguju i provode veći deo svojih života.

Naravno, kako to kod nas obično biva, zahvaljujući trudu i upornosti pojedinaca se to jedno sokače nekako oporavi da bi gradu pružilo jedan kakav-takav ali opet nekakav šmek koji mu nedostaje. Jer je za ozbiljno rešavanje tog problema i vođenje politike grada potreban neko kasvetan kome bismo poverili gradsku upravu. I kada ambiciozne ali nemušte lokalne vlasti reše da se umešaju, one nikako da obuhvate problem u svojoj celini i daju neko smisleno rešenje, nego onako kako su navikle da vode i svoje stranačke politike, mufte i šićardžijski nešto tu i tamo premuntavaju i muljaju, uglavnom zarad svoje neumesne samopromocije i ostanka na vlasti. I standardno, svi pristajemo na taj sitan kadar režisera naše sadašnjice. Šta je sa krupnim planom, gospodo drugovi?! Pa ovaj grad je valjda i veći i značajniji od jednog njegovog fejk sokačeta?! I zašto se trpate svi u tih nekoliko ari kaldrme? Da bi videli i bili viđeni? Čemu to svođenje na jedno sokače, zar baš ne možemo i ne umemo malo šire?

Kada je kocka sa mnogih niških ulica, onako u maniru diktature proleterijata, svojevremeno vađena i odvožena ko zna kuda i za čiji račun, nije se ovako niški establišment zabrinuo... Sećam se da je većinska svest bila na nivou ''kocka je relikt prošlosti – asfalt i beton su svetla budućnost!''. Sada smo malo uznapredovali, videli sveta, shvatili da kocka baš i nije tako loša čim i dalje krasi ulice najrazličitijih gradova i Zapada i Istoka. Ali neka, iako je kasno za tu borbu protiv uništavanja ostataka gradskog u ovoj imitaciji begrađanske mega-palanke, nije kasno i za ljude u njemu, za građanski duh njegovih stanovnika. Zato je ova kocka iz poslednjeg i najmanjeg gradskog sokačeta važna. Kao poslednja linija odbrane.

Ali ljudi, ne gubimo iz svog vida onaj bitniji krupni plan, one linije fronta na kojima jednostavno moramo trijumfovati. Podsetimo se one upornosti sa početka teksta. Zavod za zaštitu spomenika grada Niša, samo jedna od institucija koje blokiraju krvotok ove natečene države, uporno, evo već treću godinu za redom ostavlja pozno-antičku baštinu da trune i nestaje.

Kazandžijsko sokače; Foto: M. Zirojević /Južne vesti

Treća je godina kako propadaju ranohrišćanske grobnice u Olimpija-Beneton-Niteksu, a zapravo otetoj Mite Ristića i pobijenih mu sinova fabrici. Kao što se vidi, "geoplatno" koje bi trebalo da spreči propadanje je i samo propalo. I, šta sad?! Da lamentiramo i oplakujemo samo kocku u Kazandžijskom? Istom onom gde odavno više nema ni kazandžija ni kujundžija ni ostalih starih zanata? Gde se samo piju kafe, gledaju telefoni i prave kojekakve kombinacije? Ako je to za vas duh jednog grada za koji se valja boriti, njegov život i njegova budućnost – oprostite, ali nismo saborci u toj borbi. Nismo čak ni istomišljenici po tom pitanju. Ah da, da ne zaboravimo i buvljak vikendom na takođe antičkim temeljima a pod otomanskom tvrđavom u koju se kunemo jer bolju nemamo, čije ćoškove takođe zapišavamo i uz čije bedeme palimo gume. Čije kapije krijemo i od sebe i od drugih svojim pijačarenjem i navodnom brigom o socijalno ugroženim slojevima stanovništva. Da, to su ta čvorna i strateška mesta niškog kulturnog i privrednog sadržaja danas. To su naši životi, nažalost.

Gospodo drugovi, a i vi sugrađani dragi i nedragi, molim vas, preklinjem čak jer živimo u istom gradu, porazmislite o svemu. O prioretima, o načinu življenja, o odlaganju đubreta, o privrednom ambijentu i kulturnoj ponudi, o zelenilu kao plućima grada i jadnoj reci kao njenom srcu. Dobro porazmislite i preumite se konačno u svojoj pameti. Nije dovoljno samo deliti lokacije na društvenim mrežama sa mesta na koja ste povremeno otputovali i okinuli koji selfi kao neoboriv dokaz da ste tamo zaista bili, makar i koji minut. Treba ono što se tamo primeti u pauzi između slikanja primeniti i na grad u kojem živite. Ako hoćete. A ako ne, vidimo se verovatno tamo negde gde je moguće razgovarati o svome gradu, nažalost ne konstruktivno ali sa nostalgijom sigurno.