Vreme piva i fudbala

Ovi i predstojeći dani su dani fudbala. Posmatrano i globalno i lokalno. Žureći u susret svetskom prvenstvu, srpska industrija piva zadovoljno trlja ruke pošto će hektolitri penušavog gorčaca pronaći svoju sigurnu kuću u trbuhu prosečnog domaćina.

I Nišlije zadovoljno mogu dočekati početak sveCkog, pošto je i lokalni fudbalski miljenik ponovo obezbedio sebi mesto u Jevropi. Odlična stvar, veliki uspeh zaista, osim što će sreću svakog radničkog navijača neminovno pomračiti činjenica da gradski stadion ne ispunjava propisane uslove i nakon decenije preskupih rekonstrukcija, te da će, u skladu sa tim, svoje evropske utakmice Radnički verovatno morati da igra negde na strani, pretpostavljam u preduzimljivom Palmogradu.

I pošto smo u priču smelo zašli, počevši istovremeno i sa pivom i sa fudbalom, dve komponente koje se moraju veoma pažljivo sjedinjavati, moraću ipak da napravim jedan taktički otklon kako bi se ovi, naprečac spojeni fenomeni, sagledali i iz jednog drugačijeg ugla. Neću dakle pisati hvalospeve Radničkom, klubu koji je bitna karika lokal patriotizma svakom Nišliji od integriteta, niti ću hvaliti dobar bugarski menadžment zbog kojeg Niško pivo (naročito ono malo od 0,33) možemo ponovo bez srama ponuditi svakog dragom i nedragom gostu.

Verujem da je velikoj većini ljudi odavno postala jasna razlika između zanatskog i industrijskog piva. Kvalitet naspram kvantiteta i ovde jasno ocrtava granice životnih filosofija i pristupa. Zbog toga ću uvek radije popiti samo jednu čašu nekog pejl-ejla ili pilsnera, spremljenog valjano, zanatlijski, negoli nasuti u sebe pet flaša industrijskog lagera koji u sebi sadrži viškove svega osim osnovnih sastojaka piva.

Takav mi je pristup i u fudbalu. Ovaj tekst stoga posvećujem jednom manje poznatom i manje zastupljenom niškom fudbalskom klubu. Ne, to neće biti F. K. Car Konstantin iako sam svoje prve fudbalske korake napravio upravo tu, na Bubnju, na čuvenom "Sloginom" igralištu, iako je to klub u koji je moj pokojni otac sa svojim prijateljima ugradio bitne decenije života u svakom smislu. Neće to biti ni F. K. Železničar, veliki posleratni rival Radničkog, klub sa najinteresantnijom tribinom u okolini, za čiji me teren, pored odličnih utakmica koje je Želja svojevremeno pružao, vezuju i brojne, veoma uspešne izložbe pasa i nezaboravni rok koncerti.

U godišnjici velikog jubileja, 100-godišnjice od osnivanja najstarijeg niškog F. K, red je da se prozbori i koja o njemu - klubu najinspirativnijeg imena, dresa i grba na ovim prostorima – Fudbalskom klubu Sinđelić.

Osnovan u godini završetka Prvog svetskog rata od strane oficira i vojnika pobedom ovenčane kraljevske srpske vojske, klub je pored svoje izrazito monarhističke crte kao ideal sportskog i svakog drugog delanja, kroz svoje ime odao čast i poštovanje liku i delu besmrtnog vojvode Sinđelića, koji je sa svojim Resavcima osveštao obližnje niške visove svojom slobodarskom žrtvom.

Na terenu vežbališta XVI pešadijskog puka, u blizini Ćele-kule, gde su za večnost uzidani pogledi tih srpskih junaka, nastalo je prvo niško "loptačko" igralište na kome su se, uz dozvolu komande Moravske divizijske oblasti, pored igrača Sinđelića "loptanja mogli igrati i civili" i tako doprinositi razvoju niškog fudbala. Tu je, aprila 1922. godine, odigrana i prva zvanična fudbalska utakmica u Nišu između ekipa NSK Sinđelić i LSK Građanski iz Leskovca, praćena uz veliko interesovanje lokalne publike.

Osim početnog marša koji se pretvorio u fudbalsku igru, loptači ovog niškog kluba su još po nečemu ostali zapamćeni od tadašnje varoši niške. Opšti pogled na svet u duhu tadašnjeg sokolskog pokreta koji je trebalo da "viteške vrline zaodene u ruho koje će rado na se odenuti omladina srpska", uticao je i na ponašanje i delanje tadašnjih niških fudbalera. Sinđelički, viteški podvig jednog od njih, Ljubomira Makija Jakovljevića, koji je u zimu 1926. godine žrtvovao svoj život da bi iz nabujale i ledene Nišave spasao jednog dečaka, ostao je ovekovečen spomenikom koji i danas krasi centralni gradski park na Nišavi.

Spomenik "fudbaleru", na nišavskom keju u centru Niša; Foto: Wikipedia

Iako je moj pokojni deda, svedok toga vremena i moj neprocenjivi predavač predratne i posleratne istorije, govorio da su "loptu tada ritali samo badavdžije i gradski mangupi", ovu mu nenamernu poluistinu što se tiče loptača Sinđelića ipak mogu oprostiti, jer je data iz vizure momčića koji je svoja prva preduzetnička znanja i poglede na svet sticao kao služinče u bogatoj jevrejskoj porodici Lafajeta. Zato i kažem da je to poluistina, jer ga je posleratni istorijski razvoj fudbala, zapravo njegova industrijalizacija, vrlo brzo ubedila u suprotno. Gradske družine "mangupa besposličara" zamenjene su, gotovo preko noći, sa sela pristiglim, svežim proletirajatom, željnim rada, dokazivanja i prihvatanja u njima novoj, gradskoj sredini.

Ipak, taj vid svog predratnog otpora, moj deda je, kao i većina njegovih komšija Palilulaca, pretočio upravo u fudbal, gde je počeo da zdušno bodri Želju i navija protiv Radničkog. To tzv. "klubaštvo" je naročito smetalo komunističkom rukovodstvu u Nišu, koje je "da bi utihnule podele na građanski i radnički Niš" dekretom fuzionisala dva suparnička kluba u jedan – mutant pod imenom 14. oktobar. Da je takva represivna odluka neodrživa i da je podela na "građanski i radnički" Niš zapravo promašaj sam po sebi (jer takve razlike, kao i danas, mogu da postoje samo u kulturološkom a ne i u političkom smislu), dokazao je čitav građanski Niš, dakle i "poštena i nepoštena inteligencija", izašavši vrlo brzo kao pobednik iz tog nefudbalskog duela "Centrala : Provincija".

Pokazale su Nišlije te, po mnogo čemu upamćene 1948. godine, svima pa i sebi, da je građanski (vaz)duh upravo ono što ljudima pruža osećaj Slobode i da je odbrana od svake aktuelne političke doktrine moći, bilo koga doba, moguća kada je svima potpuno jasno kakav se to integritet brani.

Radnički i Železničar su tako, po drugi put osnovani, morali iznova da krenu iz najnižeg ranga takmičenja ali pobednički, visoko uzdignute glave. Vrlo brzo su sve teškoće i poniženja prevaziđeni i ovaj grad je, znamo istoriju, uskoro stekao klub kojim se ponosio i kojim će se uvek ponositi.

Što se tiče perioda pre Drugog svetskog rata, gde je sadašnji Radnički ipak nastupao pod drugim imenom, kao SK Građanski i kao takav bio prvak svog ranga takmičenja više puta, jedini dostojan takmac u tom gradskom fudbalskom rivalitetu kraljevine Jugoslavije jeste i biće junak ove priče, NSK Sinđelić. Zahvaljujući sajtu koji su osnovali i uređuju fudbalski ljubitelji iz svih tadašnjih krajeva (jer fudbal spaja ljude, zato ga svi toliko i volimo), uspeo sam da dođem do tabela svih predratnih nivoa takmičenja i tako ispratim svoj omiljeni klub ali i ostale klubove iz Niša i Srbije. Naravno, tu nema ni Zvezde ni Partizana. Žao mi je. Lažem, naravno.

Istorijat osnivanja Niškog loptačkog podsaveza

Tabela i međusobni susreti Građanskog i Sinđelića

U prilogu je isečak sa pomenutog sajta ljubitelja "Eks-Ju fudbal", koji pokazuje tabelu i gol razliku svih tadašnjih klubova niškog podsaveza za 1932. godinu, kao i kraći istorijat njenog osnivanja. Iz istog se delimično može naslutiti i to koliko su bili ozbiljni i tadašnji fudbalski dueli, prvenstvo neizvesno a strasti uzavrele kada je trebalo bodriti svoj klub.

"Sinđa" je, naravno, u odlučujućoj utakmici tog proleća pobedio Građanskog, ali je prvenstvo ipak pripalo rivalima i to za jedan bod, nakon čega su usledile ozbiljne uvrede i prepucavanja među tadašnjim navijačima, koje su se mogle sprati jedino uz velike količine prolivenog Apelovog piva i gomilu ćevapa u gostionici Atina. Tako je barem pričao prijatelj naše porodice, pokojni dr Bora Filipović, filolog i lingvista, veliki poznavalac predratnog i posleratnog piva i fudbala, a šta evo i ja danas, predajem opštem sudu Istorije.

Sinđa nekako, i u predratnoj a i u posleratnoj Jugoslaviji, nije uspevao da se nametne i uđe u elitno fudbalsko takmičenje ali je zato, uporno i predano, uz pomoć brojnih dobrih i posvećenih ljudi, ipak uspeo da pre svih ostalih niških klubova dogura do svoje prve stogodišnjice. I to je nešto što bi svi u ovom gradu trebalo da poštujemo.

Opet, kod nas se uvek provuče taj "mali problem" koji je zapravo veoma bitan za sve one gradove koji bi da svoj status, status Grada, ispisuju velikim početnim slovom. Palanački mentalitet, želja da se skučimo umesto da se raširimo, propnemo.

Za svaki napredak, za svaki ozbiljan uspeh, potreban je zdrav rivalitet, konkurencija. U svim poljima, pa i u fudbalu. I kada konkurencija postoji - to nije smetnja, već prednost. Zbog toga je, uporno odgovaram svima kada me pitaju za koga navijam, Nišliji potrebno da pre svega ne navija po difoltu za "Zvezdu ili Partizan", a da potom, ako je iole lokal-patriotski prosvešćen, ne navija ili isključivo favorizuje jedan jedini klub - Radnički. Ovom gradu, ovom društvu je potreban bar još jedan fudbalski klub zbog kojeg će svi imati podsticaj da budu još bolji. Ili da prevedem za velike fanove Radničkog, Realu (pa i ovom sa Nišave) je itekako potreban jedan Atletiko.

Upravo zato, što volim fudbal, reprezentaciju svoje zemlje, zbog toga što me zanima napredak srpskog klupskog fudbala uopšte (dakle i Zvezde i Partizana i Radničkog), ali pre svega zbog toga što volim i svoj grad i svoj kraj, ja zdušno, evo već dve decenije, navijam za FK Sinđelić. Ponosnog člana Srpske lige (to je naša realnost i verujte mi, nije nimalo gora od favorizovanog "elitnog nivoa takmičenja"), kluba sa ozbiljnom istorijom i najboljim mestom u okolini za jedan izuzetan fudbalski kompleks sa svim pratećim sadržajima. A kada ga zbog svega toga kupi neki strašan baja, povratnik ili stranac svejedno, ima da krene Sinđa u narednom veku da trsi sve redom po Srbiji, a i šire. Videćete. Samo da ne zagine negde usput na neku "matevačku crešnju". Ko je razumeo ovo poslednje, shvatiće i sve prethodno.

I "za Radničkoga" i za Sinđu, pa i za one beogradske posleratne klubove, ali naročito za Srbiju i za domaće pivo navijamo u junu! Nastavljamo naravno i posle toga, samo složno i umereno ljudi. Jer jedino tako ima nade i za sve nas, "ovoliko" različite. Vreme piva i fudbala su baš zato tu, da nas na sve to i što češće podsećaju.