Zdravlje nacije kao nemoguća misija

Nakon brojnih poteškoća i iščekivanja, novembra meseca 1985. godine konačno je završena zgrada Doma zdravlja u Nišu.

Za to vreme ultramoderna arhitektura udahnula je novu svežinu već dotrajalim zgradama socijalističkog realizma u njegovom neposrednom okruženju. Pažljivi odabir korišćenih materijala, kako na eksterijeru tako i u unutrašnjem uređenju, najsavremeniji aparati i sredstva za rad, pozitivna medijska kampanja - sve to je ukazivalo da je Niš dobio jedno posebno mesto gde će građani sa puno poverenja moći da svoje zdravlje povere armiji odabranih stručnjaka i radnika.

Tako je i bilo - jer tako i treba da bude. Zato što je to najveći centar takve vrste u ovom delu države, sa 15.000 m2 koje zauzima centralna zgrada uz još 60-ak zdravstvenih stanica gde primarnu zdravstvenu zaštitu ostvaruje preko 300.000 stanovnika grada Niša sa okolinom.

Tako je i danas - na zvaničnom sajtu ove ustanove. Veoma je uočljiva i misija i vizija, ali u realnosti, nažalost, Dom zdravlja je već godinama samo ofucana odskočna daska za olimpijski bazen političarenja onih koji sebe vole da čašćavaju nazivima poput ''odgovorni menadžment u zdravstvu''.

Nekadašnji objekat sa početka teksta danas podseća na oronuli spomenik grandomaniji, a atmosfera u čekaonicama na krov voza u Bangladešu. Tu se ipak svakodnevno leče naši sugrađani i naša deca. Verovatno zahvaljujući onim ''običnim'' zdravstvenim radnicima, bez menadžerskih sklonosti i umeća.

Fokus ovog kraćeg pisanija je usmeren na odnos pomenutog zdravstvenog menadžmenta prema našoj deci. Ka onima koji su rođeni u vreme kada smo sve stariji kao nacija i kada roditeljstvo postaje gotovo nemoguća misija. Baš zbog te činjenice bi ovo društvo trebalo da im posvećuje naročitu pažnju. A ona bi morala biti ispraćena i adekvatnim materijalnim ulaganjima.

U niškom Domu zdravlja se najmlađi pacijenti leče na odeljenju predškolske pedijatrije gde 16 lekara radi u odsustvu gotovo osnovnih sredstava za rad! U dijagnostici 21. veka, u toliko pominjanoj Evropi, u najvećem zdravstvenom centru takve vrste u ovom delu Srbije.

Svaki ozbiljan pedijatar će vam reći da kod pacijenata najmlađeg uzrasta nijanse čine itekako značajnu razliku u načinu lečenja i izboru terapije. Ali kako uočiti tu razliku?! Kako u niškom Domu zdravlja zaviriti recimo u uvo male bebe i proveriti da li se infekcija možda proširila i na taj osetljivi organ?!

Lekari doduše znaju kako - pomoću otoskopa, male i jednostavne sprave koja u maloprodaji može da se kupi za nekih 80 eura. U javnim nabavkama taj iznos može biti još i manji. Ali, to naučno-fantastično sredstvo je nedostupno pedijatrima niškog Doma zdravlja!

Potrebna je snaga kosmičke vizije da bi se izvršila nabavka ovog instrumenta za svih 16 pedijatara. I tako već godinama. Nemoguća misija od nekih 1.500 eura ulaganja za više godina.

I koliko je takvih nemogućih misija i neostvarivih vizija u našem zdravstvu?! Možda ovo jeste pomalo banalan, ali je opet i veoma reprezentativan primer, jer pokazuje suštinu odnosa ''menadžera u zdravstvu'' prema zdravlju i budućnosti naše nacije.

Zbog čega se menadžment Doma zdravlja već godinama opire nabavci, konkretno ove, ali i druge savremene i ne tako skupe dijagnostičke opreme (pulsnih oksimetara na primer)? Zbog čega svoje lekare u praksi dovode u rizik donošenja pogrešnih odluka, i naravno, zbog čega dovode u opasnost svu našu decu?!

Zbog mera navodne štednje?! Ko im daje za pravo da škrtare na njihovom zdravlju dok tobože racionalno raspolažu našim novcem zdravstvenih osiguranika?!

Ovo može biti shvaćeno kao još jedna u nizu otužnih jadikovki, jalovih kritika ili na kraju - promocija nekog udruženja poput našeg, koje će prikupiti sredstva potrebna za nabavku pomenutih instrumenata. To je lepo, ali se time ne rešava i glavni problem. Zato je bolje da ovo bude prihvaćeno kao jasan izazov zdravstvenom menadžmentu da ozbiljnije sagleda potrebe nabavke druge, možda skuplje i pedijatrima potrebnije opreme, čime bi nas demantovali i ujedno svima dokazali da je zdravlje nacije ipak moguća i ostvariva misija, a ne samo proklamovana vizija.