Bezbedne u nevreme

Dešavanja u Iranu, Ukrajini, jačanje desnice u susednim zemljama I brojne suspenzije mukotrpno osvojenih prava i sloboda nas nateraju da se kao ljudski rod, a posebno kao žene zapitamo hoćemo li se sutra probuditi manje ili više bezbedne. Često se o ovom zapitamo, ušuškane u evropske tekovine I vrednosti demokratije bez toga da se pitamo šta nas to štiti i garantuje nam prava.

Gde sam bila pre 22 godine u ovo vreme, tačnije 31. oktobra 2000. godine? Bilo je to vreme demokratskih promena, zamajac demokratije u Srbiji, veliki povratak u međunarodne okvire, a ja sam troškarila brucoške dane sa svojim koleginicama I kolegama sa Pravnog fakulteta htela da menjam svet, verujući da ćemo biti bezbedniji ili se barem tako osećati.

Za to vreme je žena po imenu Netumbo Nandi Ndajtva, tadašnja ministarka za ženska pitanja Namibije, pokrenula je ovu rezoluciju kada je njena zemlja preuzela predsedavanje Savetom bezbednosti.

Rezolucija 1325 „Žene, mir, bezbednost“ je ujedinila civilno društvo, građane, stručnu javnost na temu nasilja nad ženama u konfliktnim i postkonfliktnim društvima, oporavku žena koje su preživele sve oblike nasilja, učešće žena u mirovnim procesima i snagama, političkom, javnom životu prvi put je Savet bezbednosti posvetio raspravu ženama.

Rezolucija je jednoglasno usvojena 31. oktobra 2000. godine i od tada su je implementirale mnoge zemlje sveta, uključujući i Srbiju. Do sada je Srbija donela 2 Nacionalna Akciona plana za implementaciju ove rezolucije, ali se o samoj rezoluciji malo zna i govori na nacionalnom i lokalnom nivou.

U susret izradi novog Nacionalnog Akcionog plana za implementaciju Rezolucije 1325, postavljam pitanje sebi, a i svojim sugrađankama, da li smo zaista bezbedne i na koji način i da li verujemo institucijama koje nas trebaju zaštititi?

Suspendovanje i ograničavanje ženskih prava polako postaje deo političkih programa koji osvajaju sve veće simpatije u zemlji koja pod teretom nemaštine utehu traži u „lovu na veštice“. Skrivanje iza pronatalitetske politike, raznih Komisija koje se bave porodicom i decom je samo šminka koja prekriva patnje svih žena koje su pretrpele akušersko nasilje.

I šta je sa ženama ubijenim u femicidu, ženama koje su žrtve trgovine ljudima, porodičnog nasilja, za njih nema litija i molebana!?

U sekularnoj državi crkva spočitava ženama, zaboga, kako smemo raspolagati sopstvenim telom, mediji nas štite od silovatelja koji bombastično upozorava na sebe dok se ministarskom funkcijom nagrađuje onaj koji voli kad novinarke lepo kleknu.

Drage moje žene, sugrađanke, one koje su feministkinje i one koje se ne osećaju tako, razmislite o tome da li se I koliko osećate bezbedne jer slobode se ne daju, slobode se osvajaju.