Ništa mi nije jasno

Manjinska prava, većinske akcije, inicijative, organizacije, opere, kancelarije, Veliki Srbi, Velike Nišlije, Veliki Evropejci, mali humani gestovi, pice i pljeskavice, espreso i komov prepek, gorući problemi, upaljeni kontejeneri, prevrnuti kontejneri, domaći ajvar, slovenački ajvar, na terasi ajvar, u Obrenovićevoj roštilj!

I sve mi to nekako lepo jer je moje, al’mi pomalo i nije jasno.

Izađem na ovaj hladan niški vazduh i prvo osetim dim. Poznat mi miris. Da, gori kontejner.

Ma, nema veze, neka gori, ništa strašno, samo ne razumem kako. Nije mi jasno. Pođeš od kuće i na vratima kažeš familiji: „Baš mi smor nešto, idem malo da palim đubre“?

A, onda posle prvih 100 do 200 metara novi miomiris – pljeske! Ima li lepše?! U svako doba dana i noći znatiželjni i gladni turista može se prepustiti svojim čulima i ona će ga odvesti do klope. I to u pešačkoj zoni u sred današnje Obrenovićeve, a nekadašnje "pobedničke". Na 15 metara od Kalče i Sremca dimi se skara i roštilj. Kafanski ljudi bili njih dvojica, pa mislim možda zbog autentičnosti...

(Nenaviknuti turisti, dok čekaju red ovde bi posebno trebalo da povedu računa da ih ne potkači retrovizor!)

I tu negde u narednih 50 metara pred mene se, skokom tigra, stvara ponuda da kupovinom čestitke učinim nešto za malog Marka, Mariju, Peru ili Lazu.

Kažem da neću, jer vidim da mali Marko, Marija, Pera ili Laza sede odmah pored, tik uz ulaz u pekaru na minus 10. Nije mi jasno kako će im biti bolje ako “humanitarcu”, koji kada mu gore navedeni samo priđu, vrišti i beži kao sama kuga da ga je napala, ja dam 100 kinti.

Nekako mi više smisla ima da malom Marku, Mariji, Peri ili Lazi daju kilo tih čestitki, pa da deca lepo prodaju u stari papir.

I, tu već skrećem desno i udaram na nadavno renoviranu zgradu Narodnog pozorišta, sa sve bistom na kojoj je slovo N naopako napisano, pa kad pomislim da ću tu uskoro i operu da gledam sve me neka milina oblije.

Čula sam, pričaju da “će bude”.

Al' opet nešto mislim i opet mi nije jasno…

Da se razumemo, nije da sad nešto ne izbijam iz bioskopa, pozorišta i simfonijskog orkestra. Češće u kafanu nekako svratim, al' odem i ovamo kad me put nanese i nikako da sretnem ove borce za operu…

..a, Niš mali grad...

Pa mi sve nešto i dalje nije jasno..