Festivalska "buka"

U svojoj knjizi "Kraj kulture" Erik Hobsbaum piše da je svet u kojem živimo na kraju 20. veka "zasićen muzikom". To je verovatno tačno, samo se postavlja pitanje kakvom smo "muzikom" zasićeni? I kako se to "zasićenje" odražava na kulturne potrebe jednog "sveta" kakav je naš?

U Nišu je od 7. do 9. septembra održan 9 Međunarodni muzički festival "Constantinus". U tri prijatne septembarske večeri, u sali Niškog simfonijskog orkestra, naši sugrađani imali su priliku da podele iskustvo uživanja muzike sa mladim izvođačima koji bez sumnje spadaju u autentične "bisere“ našeg podneblja.

Prvo veče nastupio je niškoj publici od ranije poznat trio "Noir“. Ovaj kamerni sastav čine dve sjajne flautistkinje, Jelena Jakovljević i Angelina Nikolić, i jedna ozbiljna pijanistkinja Anita Zdravković. Mlade umetnice, čije je izvođačko umeće u konstantnom i evidentnom usponu, izvele su veoma zahtevan program sastavljen od baroknih trio sonata. Izvođenje ove muzike podrazumeva veliko tehničko umeće, jasan i oblikovan zvučni izraz sa puno uzdržane ekspresije i nepretenciozno stilizovane lirike.

Prisutna publika mogla je još jednom posvedočiti visokim umetničkim dometima relativno mladih, ali u punom smislu realizovanih umetnica, koje iz nastupa u nastup potvrđuju svoj visoki profesionalizam i estetske muzičke kapacitete kakvim se odlikuju retki izvođači. Činjenica da su umetnice ovaj program nedavno već izvele u Nišu, na festivalu "Filipovi dani“, ne može opravdati stav dela publike koji se izjašnjava kao nezainteresovan za "već viđeno“. Izvođačke umetnosti kategorišu se kao reproduktivne, a poenta uživanja u njima je, između ostalog, u živoj, humanoj komunikaciji između umetnika i publike, u svaki put jedinstvenom i neponovljivom iskustvu recepcije umetničkih sadržaja, ono što je Valter Benjamin definisao kao „auralno svojstvo“ umetničkog dela, a Erika Fišer Lihte kao „katarzično dejstvo“ živog izvođenja.

Druge večeri festivala, priliku da se predstave niškoj publici poznatoj po afinitetu prema džezu, imali su talentovani momci okupljeni u sastavu simboličnog naziva "South Rail Messengers“. Koncert rezervisan za "groznicu subotnje večeri“ još jednom je potvrdio da umetnički entuzijazam u našem gradu malo ko ceni i poštuje. Pitanje je da li ga uopšte i prepoznajemo?

Ovo pitanje se kao neizbežno nametnulo i na trećoj, završnoj večeri festivala, kada je nastupila četrnaestogodišnja violinistkinja Katarina Vasiljević, ovogodišnji laureat nagrade „Constantinus“, uz klavirsku saradnju pijanistkinje Jasmine Raković. Katarina je suvereno vladala jednim ozbiljnim, "takmičarskim“ akademskim programom kog čine Mocartova Sonata za violinu i klavir KV 304 u e-molu, Bahova Alemanda iz d-mol Partite za violinu solo, Paganinijev Kapris br. 20, „Pesma i igra“ Vlastimira Peričića, Sen-Sansov „Mrtvački ples“ i Ščedrinova kompozicija „U stilu Albeniza“.

Katarina svira na violini poznatog majstora Nikole Vasića, koja joj je ustupljena, kako piše u programskoj knjižici, "ljubaznošću i plemenitim angažovanjem“ udruženja "Prijatelji srpske kulture“, čiji je Katarina prvi stipendista. Zvuk ovog dragocenog instrumenta imali su priliku uživo da čuju, nažalost, retki posetioci koncerta. Upadljivo odsustvo interesovanja za rad naših najtalentovanijih učenika, nije omeo vidno "iskusnu“ violinistkinju koja je svoj program izvela zapanjujuće zrelo, tehnički besprekorno, sa dubokim razumevanjem i doživljajem muzike što se ne očekuje od devojčice njenih godina.

Katarinu je na klaviru više nego "pratila“ Jasmina Raković, koja je osim sigurne, stilski jasno oblikovane i znalački izbalansirane podrške, svojim sadržajnim muziciranjem neizmerljivo doprinela opštem utisku sklada i elokvencije ostvarenog umetničkog izraza. Bio je to koncert koji niška publika u svim svojim kategorijama, od đaka, preko srednjoškolaca, do studenata, akademaca i svih drugih ljubitelja i poštovalaca kulture i umetnosti, nije trebalo da propusti.

Publika se neguje. Publika se obrazuje, usmerava, oblikuje kroz komunikaciju na svim umetničkim i kulturnim nivoima. Koncerti na kojima nastupaju mladi su posebno važni. Upravo mlađa publika češće prati nastupe svojih vršnjaka, pošto je razmena umetničkih sadržaja između ljudi istog uzrasta razumljivija, pa je i njeno podsticajno dejstvo učinkovitije. Umetnici u današnjem vremenu, svesni neophodnosti svoje prosvetiteljske kulturne misije, sve više svoje umeće dele s publikom bez bilo kakve materijalne nadoknade. Uprkos naporima, dolazimo do tačke kada je izvesno da će recepcija umetnosti biti obezvređena do te mere, da će za umetničko delovanje izostati svaka satisfakcija, čak i moralna. Možda su se Hobsbaumove prognoze o "kraju kulture“ već ostvarile?

Žak Atali smatra da je danas, kada se "zadovoljavamo sadašnjošću koju čine spektakli, graja i pijačna galama“, važno da naučimo da jedno društvo, jedan "svet“, ocenjujemo prema njegovim "bukama“, to jest "prema njegovoj umetnosti i svetkovinama“. Atali piše da ćemo razumeti "kuda vodi ljudsko ludilo, koja su nadanja još uvek moguća, i koje obnove su već na delu“, ako pažljivo slušamo "buke sveta“. Festivali, naročito muzički, jesu paradigmatični primeri ove "buke“, njeni prirodni odjeci i odrazi. Da li je kasno da današnja "buka“ ne evoluira u konačnu i fatalnu kulturnu "bruku“ našeg "vrlog sveta“?