Iz starog u novi svet

U sparno, gotovo letnje veče, 11. juna 2018. godine, dogodila su se dva važna koncerta u gradu na Nišavi. Osim istog dana i grada u kom su koncerti odigrani, ovi događaji imaju i zajednički povod. Oba koncerta slave završetak jednog obrazovnog ciklusa i najavljuju nove mogućnosti.

Njihova neizbežna komparacija oslikava u velikoj meri suštinski paradoks jednog vremena i njegove kulture.

Najpre je, u 19 časova u sali Niškog simfonijskog orkestra, svoj maturski koncert izveo mladi pijanista Vladimir Aćimović, učenik srednje muzičke škole u Nišu, iz klase prof. Suzane Novaković.

Vladimir je rođen 2002. godine. Nižu muzičku školu završio je u klasi čuvenog pedagoga, prof. Milene Kurteve (Bugarska). Pobednik je velikog broja takmičenja u zemlji i inostranstvu i već je nastupao u prestižnim svetskim muzičkim dvoranama. Usavršavao se kod eminentnih profesora i pijanista među kojima su: Arbo Valdma, Kemal Gekić, Dmitrij Baškirov, Bruno Kanini i drugi. Svoje umeće u velikoj meri duguje i radu uz prof. Iliju Černajeva sa NMA "Pančo Vladigerov" u Sofiji. Od svoje desete godine nastupa sa orkestrima i sarađivao je sa brojnim dirigentima.

Kao predstavnik Ministarstva kulture Republike Srbije učestvovao je na međunarodnom festivalu "Melodika pokolenja" 2015. godine u Moskvi. Tom prilikom nastupio je kao solista sa Predsedničkim orkestrom Ruske Federacije, pod dirigentskom palicom Antona Orlova, zaslužnog umetnika Rusije, u sali Georgijevski u Kremlju. Dobitnik je brojnih stipendija i priznanja među kojima je i nagrada SANU za postignute uspehe iz oblasti umetničke muzike.

Na svom maturskom koncertu Vladimir je izveo reprezentativna i zahtevna dela standardnog pijanističkog repertoara. Koncert je započeo Preludijumom i fugom Johana Sebastijana Baha, BWV 893, poslednjim delom iz zbirke "Dobro temperovani klavir" (1744). Barokni diptih pisan je za klavikord i može se reći da predstavlja vrhunac Bahovog kontrapunktskog majstorstva u okvirima temperovanog sistema klavijaturnih instrumenata. Vladimir je ovu, intelektualno izazovnu muziku, otelotvorio u autentičnom klavikordskom maniru, intimno, uz blizak kontakt prstiju šake sa instrumentom i sa svom ekspresivnom snagom ograničenog tonskog volumena nametnutog specifičnim stilom.

Dalje je usledila Mocartova Sonata KV 333 iz 1784. godine. Jedno od najznačajnijih dela ovog žanra, Vladimir je odsvirao ubedljivo, uz konstantno insistiranje na specifičnom izvođačkom "ukusu", tako važnom za doživljaj Mocartove muzike. Ono što posebno fascinira u Vladimirovoj interpretaciji sonate je traganje za pravom merom između kultivisanog, "legato" sviranja, kakvo je i sam Mocart negovao kao autentični efekat svoje muzike, i tipičnog "non legato" sviranja, dominantnog za izvođačku estetiku Mocartovog doba. Ovi interpretativni, ali i tehnički zahtevi, predstavljaju izazov i daleko iskusnijim pijanistima današnjice.

Virtuoznu Listovu Transcendentalnu etidu br. 10, popularnu "Apasionatu", Vladimir je odsvirao nadmoćno i tehnički besprekorno. Nastavljajući u istom, f-mol tonalitetu, mladi pijanista je na kraju izveo poslednju od četiri Šopenove Balade, op. 52 iz 1842. godine. Pijanista Džon Ogdon izdvajao je ovo delo intenzivne i sublimne snage kao najuzvišenije u Šopenovom opusu, ističući da je neverovatno da traje samo 12 minuta jer u sebi sadrži iskustvo celog jednog životnog veka. Izuzetno ozbiljan i posvećen za svoje godine, Vladimir je pokazao neverovatno veliko razumevanje kompleksnog sadržaja muzike. Čak je nagovestio kreativnu smelost i pronicljiv istraživački duh u traganju za originalnim izvođačkim rešenjima ove interpretativno izuzetno provokativne muzike. Na momente, kao da je odzvanjala čuvena Šumanova rečenica koju je objavio u svom "Novom časopisu za muziku" nakon što je čuo Šopena: "Kape dole, gospodo! Evo genija!"

Možda će i šesnaestogodišnji Vladimir doživeti Šopenovu sreću kada nakon mature krene u Evropu na studije? Iako u njegovom rodnom Nišu postoji Fakultet umetnosti, zainteresovanih za koncert bila je tek nekolicina kolega. Posebno je upadljivo odsustvo mnogih profesora i studenata klavira, koji su slušajući Vladimira mogli ponešto i da nauče.

Sat vremena kasnije, u 20 časova, i samo malo dalje uz Nišavu, u Oficirskom domu, desio se gala koncert Orkestra i Hora Fakulteta umetnosti, a povodom Dana Univerziteta u Nišu i 15 godina Fakulteta umetnosti. Dirigovale su prof. dr Milana Injac i prof. mr Ivana Mirović. Na programu su bile studentska himna "čiju orkestraciju potpisuje prof. mr Dragan Tomić", kako je napisano u najavi, zatim Borodinove "Polovecke igre" iz opere "Knez Igor", i Dvoržakova simfonija br. 9 "Iz novog sveta".

Koncert je priređen uz podršku Studentskog kulturnog centra i Niškog simfonijskog orkestra, a razlog je najverovatnije taj što studentski kapaciteti fakulteta nisu dovoljni za izvođenje dela poput Dvoržakove simfonije, koja je uz svu pomoć profesionalnih muzičara ipak upriličena bez značajnog broja instrumenata koje originalna partitura zahteva(!). Mada, ovaj napor se upadljivo izdvaja iz dosadašnjeg reprezentativnog repertoara Orkestra Fakulteta umetnosti, što za studente može predstavljati retko adekvatno profesionalno iskustvo.

Diskrepanca između kvaliteta dva koncerta na simboličan način odražava svu slojevitost problema u kulturnom i obrazovnom životu nekada carskog grada na Nišavi.

Ako uzmemo u obzir autističnost koju akademska zajednica pokazuje za sopstvene probleme, onda nimalo ne čudi da je prof. dr Milena Injac u svom teorijskom obrazloženju doktorskog umetničkog projekta, doslovno napisala: "Kad pijanista pogleda Rosinijeve rečitative, pita se šta sa njima da radi? Dirigent ima zadatak da objasni način interpretiranja rečitativa, kao i njihovu svrhu u operi, korepetitoru, koji se prvi put sreće sa ovolikim brojem rečitativa u operi". Ostaje pitanje šta bi doktor umetnosti sa ovakvim stavom prema "vokaciji pijaniste" umeo da razume u klavirskom resitalu?