Muzika pod maskama

Dvadeset dana nakon što je jedan od najvećih brendova klasične muzike, tradicionalni bečki Novogodišnji koncert, prvi put u svojoj istoriji održan bez prisustva publike, u sali Niškog simfonijskog orkestra, u prisustvu publike, održan je koncert „Veče Mocarta“. Kako je najavljeno, upriličen je povodom jubileja 265 godina od rođenja kompozitora. Izvedena su dva Mocartova dela: Klavirski koncert br. 9 u Es-duru i tri stava iz Serenade br. 10 u B-duru (tzv. „Gran partita“ za duvače). Kao solistkinja za klavirom nastupila je Ženi Zaharieva, istaknuta bugarska umetnica odranije poznata niškoj publici, a za dirigentskim pultom bio je maestro Svilen Simeonov, često prisutan na ovdašnjoj sceni.

Atmosfera u sali je i pre početka koncerta bila neobično uzbudljiva. Dobro poznata situacija delovala je novo, na neki način tajanstveno. Okruženost radoznalim ljudskim licima pod maskama stvarala je poseban osećaj solidarnosti, a svečano raspoloženje krunisano je prvim zvucima dobro poznatih akustičnih instrumenata. Prizor umetnika koji iza prozirnih barijera sviraju pod maskama, u sali omeđenoj zidovima sa detaljima baroknih imitacija, kreirao je bajkovitu atmosferu čudne transmisije u neka druga vremena.

Prirodna sinergija sa kamernim zvukom muzike upotpunila je introspektivnu dimenziju koncertnog doživljaja. Neobično uređen prostor i okolnosti koje ograničavaju banalizam facijalnih ekspresija u iznenađujućoj meri su korespondirali sa specifičnim karakterom Mocartove muzike, prepoznatljive po svom istovremeno transparentnom i intimnom tonu.

Vešto sačinjen izbor i aranžman izvedenih kompozicija, osim što je bio u konsonanci sa već dobro naučenim preporukama o zaštiti zdravlja prilikom okupljanja većeg broja ljudi u doba pandemije, autentično je odražavao karakteristike muzičke izvođačke prakse Mocartovog doba.

Iz originalne partiture klavirskog koncerta, popularno nazivanog „Žen’om“ (fran. „Jeunehomme“ u značenju „mlad čovek“), koju je dvadesetjednogodišnji Mocart napisao za solo klavir, dve oboe, dve horne i gudače, Simeonov je odstranio duvače, presvlačeći tako orkestarski zvuk u kompaktno kamerno gudačko ruho. Svi izvođači, a prvenstveno iskusna solistkinja čije sviranje odlikuje fascinantna artističnost, svojim zanimljivim ali uvek suptilnim naglašavanjem kontrastnih elemenata u oblikovanju tematskih i drugih fraza uspeli su da izbegnu svaku mogućnost monotonije uniformisanog instrumentalnog kolorita.

Zaharieva ima istančan osećaj za balansirano nijansiranje i poseduje zavidan virtuozitet prsne tehnike u simbiozi sa majstorskom pedalizacijom. U njenim sigurnim rukama i neznatni problemi koje je povremeno imala sa tekstom delovali su osvežavajuće, poput sitnih „iznenađenja“ koja su remetila predvidljivosti muzičkog toka. Zaharieva poseduje i vrsnu veštinu spontane improvizacije, koja je maestralno došla do izražaja u svim kadencama, a posebno u molskom središnjem stavu u kojem prevladavaju elementi fantazije. Nakon briljantnog finala, pijanistkinja je potvrdila svoj raskošni talenat izvodeći na bis još jednu Mocartovu kompoziciju, tzv. „Hleb s maslom“. Publika je oduševljeno odreagovala na sjajno manifestovanu delikatnost humora ovog karakterističnog komada.

U drugom delu koncerta usledila je još jedna nekonvencionalna kompozicija, izvedena na nekonvencionalan način, i u nekonvencionalnim uslovima. Kamerna serenada, poznata i u okvirima popularne kulture sa podnaslovom „Velika partita“, napisana je za 13 duvačkih instrumenata. Zbog riskantne dužine trajanja svita ovog puta nije izvedena u celini, već je napravljen koherentan izbor od tri najavljena stava, uz dodatak kraćeg segmenta svite koji je izveden na bis.

Uigrani ansambl duvača Niškog simfonijskog orkestra izveo je ovu zahtevnu partituru mekim i čistim tonom, sa preciznim izrazom koji je publiku ostavio bez daha zbog besprekorno izvedenih virtuoznih pasaža u stakato artikulaciji. Vidno uživajući u sopstvenom muziciranju, iako fizički distancirani od publike, muzičari su sa scene uspeli da prenesu stilizovan i nadasve vitalan plesni karakter Mocartove muzike. To je u najvećoj meri postignuto naglašenom ulogom koju je bezmalo solistički otelotvorio mlađi od dvojice fagotista. Pokretima tela i licem okrenut publici, on je eksplicitno komunicirao sa dirigentom čiji se izraz lica nije mogao videti, ali se mogao naslutiti kroz živ dijalog između muzičara.

Završnica koncerta ostala je u znaku klasičnog sonatnog ronda, svojevrsne profane igre čiji je muzički tok spiralno oblikovan u varijantnom maniru. Svaki period vremena donosi svoje izazove, a prvi koji im odolevaju su umetnici. To se jasno pokazalo i na ovom koncertu. S druge strane treba reći i da je uprava Niškog simfonijskog orkestra pokazala hvale vredan entuzijazam, upornost i ozbiljnu sposobnost prilagođavanja aktuelnoj situaciji.

Nije bez osnova nada u opstanak kulture koja na svaki mogući način neguje koncertnu praksu čak i kad je muziku neophodno izvoditi sa maskama na licu. Uostalom, i to se na kraju negde ispostavlja kao prirodno, jer da nije tako, ne bi se sa toliko iskrene radosti iščekivao sledeći koncert posvećenih umetnika.