Uživati muziku

Da li je moguće zamisliti svet bez pokreta i zvuka? Bez ritma i tona? Može li se misliti priroda bez muzike? Ili život bez muzike? Postoji li jasna svest o prirodnoj duhovnoj potrebi čoveka za muzikom? U sve glasnijem zagušenju življenja čini se da pokretanje pitanja o smislu i značaju muzike nikad nije bilo potrebnije.

Čovek i muzika su u neraskidivoj vezi. Ljudska priroda je u svojoj suštini muzikalna. Muzika je ono nešto neuhvatljivo sa čime se svako biće najpre upozna kroz pulsaciju tela svoje majke. Te ritmizovane vibracije su možda prve senzitivne pojave koje se realno osete. Muzički elementi su prirodno inkorporirani u bića, ali i u stvari i pojave koje ih okružuju. Muzika je zapravo imanentna svetu u celini kao što je i pokret imanentan svetu u celini, a svaka pojava koja se može dovesti u vezu sa pokretom može se smatrati muzikalnom pojavom.

Za muzičke stvaraoce življenje muzike se podrazumeva. To je njihov duhovni poriv i sveti poziv. Oni imaju nesavladivu potrebu da stvaraju i da svoje kreacije dele sa posvećenim uživaocima. I taj reciprocitet je apsolutno prirodan. Stvaralac ne može biti svako. Uživalac može, ako hoće i zna kako da uživa muziku.

Tačka od koje kreće udaljavanje između muzičkog dela i njegove recepcije od strane šireg auditorijuma jeste vekovno insistiranje na zabludi o "spekulativnoj", odnosno apstraktnoj prirodi muzike i njenih dela, te da je za razumevanje takve, izrazito kompleksne materije, potrebno višegodišnje sistematsko školovanje koje se vekovima unazad u najvećoj meri odvijalo uz obavezno posećivanje koncerata umetničke muzike. Do danas je opstalo to neupitno uverenje kako je potrebno "konzumirati" što više muzike kako bi se formirao, odnosno "vaspitao" sopstveni muzički ukus.

Sa pronalaskom fonografa muzika je progresivno i nepovratno postajala tehnološki posredovano iskustvo dostupno sve širem auditorijumu. Paradoksalno, sve veća zasićenost muzičkim sadržajima nije ispunila svoju funkciju i u značajnijoj meri zadovoljila duhovne "apetite" auditorijuma. Snimanjem, odnosno fiksiranjem muzike, muzičko delo je postalo komercijalna roba za kojom se poseže u relativno sporadičnim momentima prilagođenim rasporedu pojedinca. U takvim okolnostima muzika sve više služi kao brzo i lako dostupno sredstvo za relaksaciju. Tako se stvorio globalni trend pasivnog i površnog uživanja u muzici.

A kako zapravo funkcioniše aktivni mehanizam recepcije muzičkog sadržaja i koja je njegova funkcija?

Najpre treba znati da muzika nije apstraktno iskustvo dostupno samo malom broju "školovanih" koji su i jedini sposobni za njeno razumevanje. Muzika je pre svega spoj između duha i tela, jer oblikuje duh kroz telesno iskustvo. Muzika je najdirektnija veza između ta dva sveta.

Recepcija muzike je put koji duh prelazi od doživljaja iskustva do njegovog razumevanja. Svakako da je lakše razumeti one pojave koje postoje u neposrednom subjektivnom iskustvu. Tako na primer iskustvo muzičkog ritma dele svi ljudi, jer ljudi prirodno osećaju ritam kao meru za telesni pokret. Taj pokret je, opet, determinisan prirodnim silama koje su ljudskom telu poznate, samo ih većina ljudi ne prepoznaje svesno u recepciji muzičkog izraza.

Pored osećaja za ritam, ljudi dele i zajedničku mogućnost telesnog doživljaja zvuka, naročito onog koji podražava ljudski glas i "pevnost" reči prirodnog jezika. Na primer, da bi se "ozvučile", to jest izgovorile reči koje u sebi sadrže glas "m" (my, meine, moi i druge), ljudi u jednom momentu vremenskog trajanja spajaju svoje usne koje vibriraju u nazalnom zvuku glasa "m".

Taj pokret kod ljudi izaziva telesnu senzaciju koja pobuđuje topla i prisna osećanja neposredno vezana sa doživljajem ljubavi, pre svega telesne, a transcendencijom tog telesnog iskustva moguće je osetiti i duhovnu stranu osećanja ljubavi. Ili kad se neki blagi instrumentalni melizam duboko uplete u nervni sistem čoveka i trajno ga oplemeni. Ili kad samo jedan radosni poklik uzlazne kvarte ima snagu da ozari nebrojena ljudska lica i oboji ih iskrenim osmesima. Ili...

Poput svake oblikovane kreirane materije, i muzičko delo emituje određenu atmosferu, odnosno raspoloženje. Za recepciju muzike bitan je samo živi odgovor subjekta na atmosferu kojoj je izložen. Ljudsko telo, kroz svoj perceptivni aparat, takva iskustva pamti. Recepcija, odnosno kreiranje svesti o doživljenom iskustvu muzike, nastaje potom kroz misaone procese evokacije, kontemplacije i sublimacije doživljenog iskustva. Tako se uživanjem muzike ljudski duh razvija, a jedino duh koji se razvija može da stvara lepši, pravedniji i humaniji svet.