Virus versus Nimus?

Autor

Marija Dinov Vasić

Pijanistkinja i teoretičarka umetnosti

Sredinom juna 1891. godine u časopisu “The World” objavljen je članak pod naslovom “Kako savladati grip”. Tekst za rubriku posvećenu muzičkoj kritici slavni Džordž Bernard Šo započinje sledećim rečima:

Najvažniji događaj u muzičkom životu, od mojeg poslednjeg članka, s moje tačke gledišta, bio je grip koji me je uhvatio ili, kako prijatelji uporno i naopako tvrde da treba reći, koji sam ja uhvatio. Srećom po mene, svojim očima sam proteklih nedelja video kako je grip onesposobio mnoge kritičare i pevače…“

Znatno kasnije, početkom novembra ove, po mnogo čemu ekskluzivne 2020. godine, održan je 46. po redu Nimus, to jest festival čiji je puni naziv “Niške muzičke svečanosti”. Nadležni su najavili da uprkos sve manje povoljnoj epidemiološkoj situaciji za održavanje muzičkih svečanosti „postoji saglasnost Štaba za vanredne situacije“ , te da je u okviru festivala planirano izvođenje 5 koncerata i da je „zbog trenutne situacije sa virusom“ između publike i scene postavljen pleksiglas, broj „posetilaca“ je sveden na ravno 77, a gudačka i duvačka sekcija ne nastupaju istovremeno.

Iz najava se moglo zaključiti da su ove godine obezbeđeni nužni noviteti u izgledu koncertnog prostora, dok programski sadržaj izvedenih koncerata ostaje u okvirima standardnog repertoara festivala.

Nema razloga za sumnju da je kvalitet izvođenja najavljenog programa bio na standardnom profesionalnom nivou. Muzički izvođači po pravilu vole svoje svečanosti i za njih se revnosno pripremaju tokom godine. Razumljivo je da su se u proteklom periodu apstinencije od javnih nastupa umetnici uželeli živih scenskih prizora.

Sličan osećaj verovatno deli i posvećena publika. Ali razumljivo je i zapitati se da li izazovi aktuelnog vremena deluju poučno. Da li je dovoljno delimično prilagoditi formu festivala i obezbediti selektivno prisustvo publike na koncertima, ili je možda važnije kreirati adekvatnu umetničku suštinu koja bi rezonirala sa karakteristikama vremena i koja bi bila dostupna mnogo većem broju zainteresovanih poštovalaca ovakvih muzičkih događaja?

Muzika predstavlja zvučnu refleksiju vremena. Muzička dela inkorporiraju u sebi karakteristike kulture koju reflektuju. Tako, na primer, u muzičkim zapisima svih epoha postoji distinktivan znak koji se naziva „korona“. Taj znak podrazumeva izvesnu suspenziju markiranog vremena u toku koje izvođač neretko ima priliku da po sopstvenom nahođenju, kroz improvizaciju, kreira autentičnu muzičku epizodu kojom može dati jedinstven pečat celom delu. Dakle, „pravilo korone“ u muzici podrazumeva inicijativu i kreativnost u ličnom izrazu izvođača.

Lični primer ispoljavanja inicijative i kreativnosti u vremenu naglašenih humanih izazova trebalo bi da praktikuju svi kulturni poslenici. Kultura nije „tercijalna ljudska potreba“, kako je to najčešće formulisano u ekonomskim teorijama. Kultura je identitetska supstanca. Čini se da aktuelno vreme bizarnije nego ikad pre ogoljava karakterističnu kulturnu realnost u kojoj se masovno pristaje na obrazac prema kojem kultura podrazumeva etiketu, a marginalizuje identitet.

Kultura je ogledalo svakog identiteta, pa i ljudskog. Kulturan čovek će se u svakoj situaciji ponašati dolično, to jest, u skladu sa svojom kulturološkom matricom. Kulturan čovek neće svojim ponašanjem ugrožavati druga bića, bez obzira na neophodnost svojih ličnih potreba. Kulturan čovek će svojim ličnim primerom ponašanja i delovanja uticati na kreiranje kulturne klime vremena u kojem živi. Tako se „virus“ kulture prenosi sa jednog čoveka na drugog, sve dok obuhvat „infekcije“ ne pretegne na stranu zdravih odnosa u društvenoj zajednici.

U kontekstu problematičnog insistiranja na održavanju muzičkog festivala u doba koje pred civilizaciju postavlja nezaustavljive izazove, uloga javne kritičke misli je neuporediva. Poslednjih decenija, akteri javnog muzičkog života svedoče o postupnom nestanku kompetentne stručne kritike. Tekstovi koji se nalaze u današnjim medijima mahom se ograničavaju na svojevrsnu propagandu vezanu za događaje koji se podvode pod „oblast kulture“, a sa ciljem pozicioniranja kulturnih delatnosti na tržištu.

U haotičnoj vrevi današnjeg vremena, pogubno je inteligentnu kritičku misao podrediti banalnom reklamiranju (kvazi)kulturnih pojava. Još je manje korektno svesti je na vulgarno kritizerstvo koje lako može biti zloupotrebljeno za različite manipulacije usmerene na stvaranje iskrivljenih slika o „reputaciji“ pojedinaca.

Kritički tekst predstavlja autentično svedočanstvo čoveka o kulturi svog vremena. Karakter kritike može biti prosvetiteljski, čak profetski. Uostalom, zar reči Bernarda Šoa o virusu, muzičarima i kritičarima ne odzvanjaju i u ovom vremenu?