Zašto (je) Betoven?

U sali Niškog simfonijskog orkestra 8. decembra 2018. godine sa početkom u 19 časova, održan je koncert gudačkog kvarteta i ansambla ClassicArt. Ovaj "kolektiv entuzijazista klasične muzike" tom prilikom predstavili su umetnici koji su školovani i anagažovani u današnjim najznačajnijim muzičkim institucijama Bugarske.

Niška publika imala je priliku da čuje gudački kvartet koji čine violinisti Ljudmil Nenčev i Cvetelina Popova-Stojkova, violistkinja Evgenia Georgieva Badžieva-Dimova i violončelistkinja Kristiana Alipieva Genova-Mihailova. Umetnici su izveli jedno od najznačajnijih dela kamerne muzike, Betovenov Gudački kvartet op.59 br.1, a potom su im se na sceni pridružili hornista Mihail Mihajlov i jedna od najaktivnijih niških umetnica, takođe hornistkinja, Evica Radevska. Tako je formiran ansambl potreban za autentično izvođenje jednog od ekskluzivnih kamernih dela Ludviga van Betovena, Sekstet za dve horne i gudački kvartet op.81b, čija premijera predstavlja retkost i u svetskim okvirima.

Mada su umetnici prilikom najave koncerta na lokalnoj televiziji za jedan od povoda ovog događaja naveli blizinu datuma Betovenovog rođendana, to svakako nije jedini argument koji ovu muziku preporučuje kao aktuelnu.

Prema rečima Roksande Pejović, Betovenova muzika po svojoj "istinitosti, izražajnosti i snazi" spada u red najvećih umetničkih dostignuća u istoriji. Za dve godine celi svet će obeležavati četvrt milenijuma od rođenja umetnika koji je "komponovao pod uticajem ideja francuske revolucije" i koji je "umeo da istakne dostojanstvo stvaraoca" kao nijedan muzičar pre njega. Betovenovim kamernim delima pripada značajno mesto u istoriji ovog žanra zbog izuzetne produhovljenosti i životne snage koju emituju. Ova dela sadrže najveći broj konstruktivnih elemenata zajedničkih za Betovonovo stvaralaštvo u celini, a prvenstveno za žanrove simfonijske i klavirske muzike. Osim toga, kamerna muzika je funkcionalno najneposredniji vid muzičke komunikacije, kako na relaciji muzičko delo - publika, tako i kroz odnos između izvođača involviranih u njeno stvaranje. Evidentno je da savremene tendencije u razmeni kulturnih sadržaja favorizuju kamerni oblik korespodencije na mnogim nivoima i kroz različite umetničke izraze. Pragmatična dimenzija ovog izvođačkog žanra ogleda se prvenstveno u prilagodljivosti postojeće prostorne infrastrukture kakva u gradovima poput Niša odavno postoji, mada ostaje pitanje da li se i adekvatno koristi. Tako su u kišno decembarsko subotnje veče Betovenova kamerna dela izvedena u niškoj sali namenjenoj simfonijskoj muzici pred svega pedesetak slušalaca. Intimna, pomalo umorna atmosfera, odslikavala je sav naturalizam lica i naličja fenomena savremenog kamernog muziciranja u našem gradu.

Publika je najpre imala priliku da čuje vrhunsko profesionalno izvođenje prvog od tri kvarteta iz opusa 59. Delo, koje u autentičnom Betovenovskom maniru izražava trijumf radosti nad tugom, posvećeno je ruskom knezu Razumovskom, a u bogatstvu muzičkih misli istaknutu ulogu ima deonica violončela. Premda delo nagoveštava Betovenove simfonijske ideje, naročito u prvom stavu čije su dimenzije značajno produbljene i proširene, te u finalu koje takođe nosi "orkestarski blesak" kroz konstantno varijaciono oslojavanje teme ruske pesme Ah, da li je to moja sudbina, umetnici su se opredelili da delo izvedu bez pretenzija na orkestarski zvuk. Njihovo izvođenje karakterisao je pravi kamerni ton ozvučen kao intiman, topao i mek, precizno izbalansiran i besprekorno artikulisan u svim svojim raznovrsnim nijansama. Ovi umetnici su Betovenovu muziku izveli bez senzacionalizma, kroz znalački odmerenu izražajnost i u skladu sa "lirskim" okolnostima samog događaja.

Nakon četrdesetominutnog kvarteta, u drugom delu koncerta izveden je upola kraći, ali ne i manje zahtevan sekstet (divertimento), u kojem izrazito virtuoznu i na mnogo načina tehnički intrigantnu deonicu sviraju dve horne. Hornisti su se u ovom, nimalo naivnom izvođačkom izazovu, pokazali kao potpuno dorasli profesionalnom zadatku. Njihov kompaktan i kultivisan zvuk naročito je došao do izražaja u drugom stavu kroz kantabilno oblikovane tonske fraze u legato artikulaciji, dok je u okvirnim stavovima, pretežno zasnovanim na elementima bravure, u pravi plan istaknuta vitalnost zvuka horne u specifičnoj non legato artikulaciji. Kako uobičajena dinamika klasičnog koncertnog izvođenja nalaže, ova "životna snaga" dosegla je vrhunac u finalnom rondu i njegovoj "lovačkoj" topici, što je upotpunilo utisak dorečenosti kamernog muziciranja u svom izvornom, gotovo tradicionalnom maniru, te transparentno ukazalo na osnovnu ideju Betovenove muzike - slavljenje radosti.

U današnjoj vrevi instant kulturnih "proizvoda" koji obiluju performativnim efekatima i najčešće ne zahtevaju angažovanje recipijenata, Betovenova kamerna muzika predstavlja važan fenomen. Neprolazni kvaliteti ove muzike reflektuju potrebe i savremenih konzumenata umetničkih sadržaja, i, premda ponekad postoji privid koji ovakvu realnost može demantovati, vrednost ove muzike uvek će biti beskonačno stvarna i vanvremenski aktuelna.