Da li je Stiven King kao mali voleo Crvenkapu?

Brutalno ubijanje, čedomorstvo, trovanje. Kuvanje i proždiranje dece u kućama od čokolade, nasrtaji na divljih zveri na decu, crna magija, vestičarenje. Tu su još i prizori nekrofilije, osvete, kao i jezivi predeli, koji nisu padali na pamet niti E. A. Pou, niti Stivenu Kingu u najmračnijim trenucima.

Neverovatno je sa kakvom lakoćom je moguće ovakve stvari servirati deci. I još je neverovatnije sa kojom lakoćom ih deca uče.

’Alo, koji su to monstrumi koji zlostavljaju svest dece učeći ih svemu ovome? I čiju decu? Zar ima takvih na slobodi?! To, zapravo, čine roditelji, svojoj rođenoj deci. Sa osobitim zadovoljstvom i osećajem ponosa, kada vide da je dete naučilo priču.

Horor je motiv koji je u osnovi gotovo svih bajki. Predškolsko obrazovanje je dobrim delom bazirano na bajkama.

A da li je baš sve u bajkama horor? Bajke imaju i svoje poruke zbog koje ih čitamo deci - pobeda dobrog nad zlom, ljubavi nad mržnjom, pravda i tako to.

Ok, važi. Dete od tri godine baš sigurno ’vata suštinu priče, a formu razume samo kao dramaturgiju. Kad bi se zezali. Ono što klinci pamte su reči, bukvalne reči sa bukvalnim značenjem, kojima im je ispričana priča.

Onda deca polaze u školu. Tu ih dočekuju sa izmenjenom formom i senzibilitetom. Razvijanje osećaja pripadnosti naciji. Nacionalna, pardon, narodna epska poezija.

Tokom školovanja se prepliću različiti ciklusi epske poezije sa sve svojim porukama kodiranim u stravičnim scenama nasilja.

Mali Radojica, nakon eksplicitnih scena brutalnog mučenja, biva pogubljen na kraju pesme zbog neukrotivog libida u atmosferi jakog erotskog naboja.

Scene bratoubistva Predraga i Nenada sa elementima izdaje, takođe su ključni momenti u razumevanju poruke u prenesenom značenju u okviru hajdučkog ciklusa.

Bizarnim motivima, pretkosovskog ciklusa prednjači uzidavanje mlade Gojkovice u Skadar na Bojani, sa isturenim dojkama “u polju”, da bi mogla da doji nejač. Da sada ne ulazimo u to kako mrtva žena, što će svakako postati kada je već uzidana, može da doji decu.

Preljuba i porodično nasilje u Banović Strahinji.

Kosovski ciklus je posebna priča sa gomilom odrubljenih glava, prosutih creva i porodičnih tragedija. Tu su i neizbežne scene amputirnih ekstremiteta, iskopanih očiju i strvinara koji jedu trulo meso, opisanih na način da se iz svega gotovo može izvesti zaključak veštačenja sudskog patologa.

Posleratna NOB poezija i proza su nastavili u istom maniru.

Tako naša deca do mature i punoletstva prođu kompletan dril i stasavaju spremna za surovu realnost. Spremna za stvarne priče o stvarnim vođama naroda i odbeglim generalima kojima tamo neki stavljaju na dušu nekakve desetine, stotine ili hiljade žrtava. Kao da je to neka fora, posle toliko mrtvih kroz školovanje. Ili, kao da je neki problem da se “voli” klub i da se gine i ubija za klub. Ili za vodju navijača, koji je, eto i kriminalac i ratni “heroj”.

Da li će deca, operisana od pravog značenja terora i zla, bolje amortizovati lične emocije u promišljanju fenomena zla u svim njegovim pojavnim oblicima? Da li će se lakše odlučiti da vole ono što je dobro?

Možda će im iskustva “predaka” iz pesama i omiljenih im likova iz bajki poslužiti kao matrica, za buduće ponašanje; urezana u trajno u skrivenim fiokama svesti, a probudjena okidačima iz realnog okruženja.
Ko će ga znati, jer “isto su im tekli školski dani”, a niko se u medjuvremenu nije potrudio da te školske dane oplemeni.