Grad murala i nemorala

Pirot je lep grad. Kao i u svakoj varoši postoji “glavna ulica”, trg, česma, fontana, centar. Sve važne institucije skoncentrisane su u centru i glavnoj ulici. Kada se malo promisli o urbanističkoj strukturi, Pirot zapravo ima samo centar i periferije. Ako se u bilo kom pravcu krene od centra, na rub grada stižete za jedan do deset minuta. Naravno, postoji i par naselja koja su malo udaljenija, prigradska, koja upravo i čine Pirot gradskom sredinom.

Različite političke garniture za svoga vladajućeg mandata, činile su različita (ne)dela kako bi ostavile trag i “ulepšale” grad. Uglavnom su ostavili trag. Često su nekritički davali (a poneki su i uzimali) sredstva kako bi kompenzovali svoje neznanje i predupredili javnu kritiku njihove “dobre namere”, sve pod izgovorom – za lepši grad.

Devedesetih godina prošloga veka je popločan jedan od centralnih trgova (ima ih dva) nekakvim skupim i nekvalitetnim kamenim pločicama, koje su u dobrom delu odmah poispadale i ostavile kratere po čitavom trgu (rupe i dan danas postoje kao svedočanstvo). Sa istog tom trga uklonjena je zelena površina, mali park sa četinarima i travom, a na mestu parka napravljena je fontana – “komarac”. Zapravo je reč o figuri vilinskog konjica na postamentu od (nekada) zelenog stakla (?).

Simbolika vilinskog konjica se svodi na kratak život i prolaznost postojanja; ko zna šta je umetnik svojim delom hteo da kaže “mecenama”?!? Međutim i “komarac” ima vrlo jasnu simboliku – krvopije, te se iz toga može izvući direktna poruka naroda onima koji za svoj ćef i tuđe pare prave insektarijum po trgovima. Nije potrebno biti stručnjak, esteta, dovoljna je površna analiza na osnovu opšte prihvaćenog kolokvijalnog naziva te fontane, pa da se shvati celokupna vrednost učinka. Katastrofa.

U novije vreme, takođe se vodilo računa oko uređenja grada. Centralni “Crveni trg” (nekada davno asfaltiran crvenom podlogom - omaž moskovskom Crvenom trgu), preuređen je kvalitetnom “kamenom” podlogom u maniru pirotskog ćilima. Interesantno. Međutim nije se tu stalo, neko je pomislio da bi i tu lepo pristajala neka fontana. I napravili su “neku” fontanu sa sve digitalnim satom na vrhu. Moderna vremena. Digitalne fontane. Lelek !!!

Devedesetih se u Pirotu, nekoliko godina za redom održavao LEMEK (LEtnji MEdijski Kamp). Tada su u Pirotu gostovali razni umetnici, studenti umetničkih akademija. Moglo je tada dosta toga kvalitetnog da se vidi i da se čuje. Jedna od aktivnosti studenata likovne akademije bila je slikanje murala. Najpre je na fasadi Doma kulture naslikan “Violinista”. Lepo. Svake naredne godine nastajao bi novi mural na nekoj od fasada u centru grada. Projekat su prihvatili i domaći (pirotski) umetnici i dali vrlo ozbiljan doprinos u ulepšavanju zgrada.

Verovatno na nekoj od završnih “govorancija”, posle uspešno sprovedene manifestacije LEMEK, neko je predložio u duhu tradicije i naletu euforije, da Pirot postane “GRAD MURALA”. Tako je! Živeli! Predlog je prihvaćen.

Jedva nešto više od deceniju i po od nastanka prvog murala stanje je sledeće; “Violinista” i “Arlekin” na Domu kulture jedva da se naziru zbog izbledele boje i oronule fasade. Slična sudbina zadesila je i rad “Pirotski ćilim”. Jedan od najvrednijh murala “Lemekov brod”, delo profesora Branka Miljuša, na zgradi Zavoda za socijalno osiguranje je pre par godina, špaklom, ostrugan sa fasade i prekrečen, kao da se radilo o molerskom, a ne o umetničkom delu. Za takvu drskost i bezobrazluk, nisam siguran kako se takva radnja na javnim povrsinama tretira u okviru zakonodavstva, niko nije niti opomenut, a kamo li pozvan na odgovornost.

Još jedan značajan mural, jednostavno nazvan “Mural sa ekološkom temom”, veličine preko pedeset kvadrata, rad Jovice Ilića i Bogdana Đorđevića, akademskih umetnika iz Pirota, takodje autora “Arlekina” na Domu kulture, je na opštu bruku i sramotu, pre nekoliko godina čitav prekriven ogromnim bilbordom, sa reklamom nekog od predstavnika krupnog kapitala.

Postoji još par murala pirotskih i autora sa strane, koji će vremenom, ako im se ne obrati adekvatna pažnja, kakvu zaslužuju, ostati samo fleke na zidovima grdaskih fasada.

Sve u svemu imali smo i murale i želju da postanemo grad murala, međutim nemamo dovoljno morala i odgovornosti da sačuvamo i da se pobrinemo za prave vrednosti.

Totalni fijasko u odnosu prema umetnosti na javnim površinama se jedino može izbeći ako se prošle greške iskoriste kao nauk za buduća vremena. Zato, u pamet “gradski oci” i oprezno sa mojim i novcima mojih sugradjana. Inače završne račune skupo ćete platiti, ovoga puta lično vašim parama. Ako samo pare budu dovoljne.

Ovde možete pogledati neke od primera:

Arlekin - nekad i sad

Violinista - nekad i sad

Mural sa ekološkom temom - nekad i sad