Ja sam kriv

Problem uglavnom nastaje kada se promena ne shvati kao proces i kao jedan od najvažnijih elemenata za opstanak živog sistema.

U velikom sistemu kakav je država, svaki pojedinačni oranizam, ne samo da predstavlja jednu “ćeliju”, već čini da država egzistira kao živ sistem. Promena je nezadrživ proces, svakog jutra kada se pogledamo u ogledalu, uočavamo promenu, duži su nam kosa i brada, menjamo se mi, a kamoli glomazni sistemi poput države. Milimetar po milimetar. Korak po korak. Promena je ravnoteža.

Osnovni problem je nama nametnut i izazvan stav, da se promena doživljava i dešava na bazi incidenta. Prelazak iz jednog u drugi ekstrem. Iz minusa u plus i opet nazad u minus i tako u krug. Zapravo mi smo spremini za promenu, tek kada se nadjemo u poziciji, pravnički rečeno, krajnje nužne samoodbrane. Tek kada se u nama probudi osnovni,  kodirani refleks za preživljavanjem. U krajnjoj nuždi skačemo na protivnika, ma koliko da je veći od nas, hvatamo ga za gušu i, ako ima sreće obaramo ga. U tom smislu se  ključne promene dešavaju kod nas. E tu grešimo, zapravo i državu i sistem mi vraćamo u život aparatima za reanimaciju. Elektrošokovima.

Onog trenutka kada shvatimo promenu kao konstantnu nadgradnju, uređenje, čuvanje i očuvanje stabilnog sistema, tada ćemo biti zadovoljni i onim što radimo i onim što smo uradili.

Članstvo u EU tehnički predstavlja samo još obimniji, širi i viši okvir u adminisrativnom smislu, koji bi trebalo da služi kao alat za komfornije upravljanje sistemom. Međutim, unutar tog skeleta koji čine različiti nivoi administracije nalazi se onaj sistem za koji smo mi zaduženi. Unapređujemo sebe, doprinosimo društvu, čuvamo našu državu.

EU je nastala na zgarištu, na ostacima Evrope posle drugog svetskog rata. Tada ’48 godine, mudri ljudi su shvatili trenutak. Situacija je bila da se spasi što se spasiti može, uspeli su da prepoznaju, matematičkim rečnikom, najmanji zajednički sadržalac i da, na principima ekonomskog interesa, formiraju grupu koja će odbraniti i sačuvati autohtone vrednosti Evrope.

Kasnije, sagledavajući zajednicu kao živ sistem krenuli su u nadgradnju na različitim nivoima, u administrativnom, političkom, etničkom, međudržavnom, međunarodnom, međuljudskom, . . ., pa sve do monetarnog nivoa, a sve na temeljima ekonomske računice.

Za nas jedna briga manje, uvek će se naći nova matematička formula koja će odbraniti i sačuvati EU od propasti.

Mi treba da brinemo o sebi, da budemo iskreni, da se zagledamo u sebe. Koliko nas je zadovoljno svojim životom, društvom  i državom u kojoj živi?!?
Ko je od nas spreman na promenu?

Prvi korak je najteži, iz “komfora” svakodnevne rutine u neizvesnost promene.

Kad na to budemo sami spremni i kada budemo zadovoljni onim što smo učinili, tek tada imamo pravo da tražimo nešto više.

Da smo mi malo bolji, zaslužili bi i imali bolje “vođe”. Da ne preterujemo, nisu nam “vođe“ baš toliko važne i uticajne. Samo su previše sujetne. Njihova sujeta ih smešta u poziciju krivca. Niti su oni od pre dvadeset godina bili odgovorni za Kosovo, kako se često čuje, niti su ovi danas presudno odgovorni za Evropu. Tako je tada, a i sada  trebalo da bude i tako sve i biva.

Njima je dovoljno da dodje kafe kuvarica ili sekretarica i kaže: ‘Ajde gasi sve! Stigo Novak Đoković...  i njih nema.

Krivi smo svi mi, rodjače, svako za sebe.

Ja sam kriv.