Ne mogu da verujem

Ne mogu da verujem, jbt! Opet se ruše gradovi, opet se prekidaju utakmice,… uglavnom su komentari većine. Normalnih ljudi. Poštenog sveta. Još jednom se pokazujemo svetu ko od majke rodjeni.

U šta to, rodjače, leba ti, ne možeš da poveruješ? Po jednoj teoriji, neke stvari mogu da se dogode jednom i nikada više.  U takvo što je legitimno ne verovati ili ga barem smatrati čudnim, “neverovatnim”. Ali kako teorija dalje kaže, ako se nešto desi dva puta, skoro sigurno će se ponoviti i treći put. U tom slučaju, možda bi čudniji bili oni koji, i dalje legitimo pravo, koriste da iskažu svoje neverovanje  da se nešto ponovo desilo.

Čuveni matematičar Taleb je postavio toriju crni labud. Nekada davno Evropljani su smatrali da postoje samo beli labudovi. Ovakvo verovanje naših praotaca temeljilo se na činjenici  da nikada pre nisu videli crne labudove, koji su živeli samo u Australiji. Kada su konačno ugledali jato ovih ptica, verovatno su, uz nevericu i čudjenje, prihvatili ovu činjenicu i prestali da NE VERUJU. Ova metafora, zapravo kazuje da su samo najveći događaji nepredvidivi i neverovatni. Svi slušamo priče o otpadnicima od društva i organizovanom kriminalu, ali se nismo nadali da će nam ološ ubiti  ONAKVOG ZORANA. Svi smo bili žrtve sankcija i brutalnog stranog i domaćeg političkog terora, ali malo ko je verovao da ćemo zaista biti bombardovani u sred Evrope, uoči novog milenijuma. I oni su, u to vreme, znali  da postoji opozicija i neki DOS, ali nisu verovali da će 5. oktobar osvanuti baš takav. Ni ostali nisu verovali da će se taj oktobar i svi ostali završavati tako kako traju i završavaju se, ali tako je, kako je, zemljače… Mnogo bi učinili sebi ako bi samo uspeli da poverujemo da to vreme kojem se, barem jednu deceniju nadamo da ce doći zapravo postoji samo u našim glavama. Ako bi smo počeli da verujemo u ono što nam se događa dok čekamo bolje vreme.

Najveća frka je da se prvi put pokažemo svetu goli – “ko od majke”, nakon toga se više  ne moramo ni oblačiti. Za neke bi bili samo čudna ptica u jatu, onim normalnijim ne bi bili ni interesantni, a nenormalnim bi svakako bili normalni. Mi smo svoju golotinju dali na izvolte odavno. I to u najjeftinijem porno pakovanju. Možda smo drugima bili i čudni i normalni i nenormalni, ali su nas brzo istrošili, neko će iz iskustva reći silovali  i  sad smo samo ODBAČENI.

Jedino u šta je za neverovati a ponavlja se uvek u istom obliku, kao dokaz o beskrajnosti i besmrtnosti ljudske gluposti, su proseravanja “ODGOVORNIH” nakon “ponovljenih događaja“. Patrijarh Tadić, . . . pardon, on je predsednik, a onaj drugi je patrijarh u čije ime drugi kenjaju, zatim, razna druga sitna boranija, koja je zbog neredovnog potkresivanja prerasla u korov, razni ministri i sekretari iz raznih Žitorađa i Pičkinaca, oni nas prave ludim, rođače. Nismo mi stvarno ludi, samo su blesavi oni koji im veruju. Nas jednostavno vređaju svojim pričama. Pun mi ih je više ... i njih i njihovih priča!