Prevariti prevaranta

Koliko ljudi poznajete, uključujuću i sebe, koji su sa “obe noge na zemlji”, koji znaju za primere nesrećnih ljudskih sudbina, koji znaju da je sve to namešten sistem da uvek “kuća dobije” i koji se nikada ne bi kockali?

Međutim, da su stvarno iskreni u svom stavu, da njihov stav nije puko licemerstvo i da zaista nisu nikada podlegli iskušenju da “zavrte točak” ne bi li svoju sudbinu izvukli iz starog blata.

Pa, i nema među nama baš mnogo nevinih. Ako izuzmemo ekstremne priče, gde je čista zabava i zadovoljstvo, u početku, prerasla u bezizlaznu situaciju nakon prelaska linije koja upravo deli zadovoljstvo i agoniju i u pokušaju da se izvuku iz blata, zapravo se uvlače u živi pesak sudbine. Gde za sobom vuku čitavo svoje okruženje. Ako te ekstreme ostavimo po strani kao patološku dijagnozu, zapravo nas i nema onih koji bi mogli da bace prvi kamen.

Osvrnite se za tren, pogledajte najbliže okruženje.

"Naša bakica iz komšiluka” dobroćudna starica, za cenu vekne crnog hleba, uz pomoć duplih naočara, na kiosku svake nedelje popunjava kombinaciju loto listića, Uvek već unapred odbrojan sitan novac, predaje prodavačici žaleći se da je sve to varka i kako mogu “oni” da petljaju na izvlačenju sa tim mašinama kako hoće, napokon, zašto nikad ne kažu ime i prezime dobitnika.

Simpatični klinac iz kraja, krišom kupljenu “greb-greb” srećku od preostalog džeparca od doručka, nestrpljivo grebe metalnim novčićem. A i to sa tim greb-grebom, dodaje, iskusno, da ako uopšte postoje dobitne kartice, “oni” to rasporede po drugim gradovima.

Vazda veselog dekicu, dobrodušnog starinu, iz kuće pored moje, osim što ga znam čitavog života kao starog čoveka, prepunog svakojakih mudrosti i uvek ornog za šalu, pamtim i po tome da stalno, kao i sada, sa sobom nosi tikete loza i prastari ruski tranzistor “Zvezdočka”, uvek nešto mrmljajući sebi u bradu o pravoj kombinaciji brojeva, o tome kako je sve to namešteno i kako je ovo poslednji put da “baca pare”, a ujedno sve nestrpljivo čekajući predstojeće izvlačenje i naredno kolo.

Moj dragi komšija me upravo zove da gledamo “tekmu”, kaže da ja slobodno uđem, biće otključano, on mora da trči do kladionice iza zgrade, jer je ostalo još dvadeset minuta, posle obustavljaju uplatu. Uplatiće “nešto sitno”, ni paklo cigara, čisto da gledanje utakmice bude interesantnije. Ona dva listića od jutros su pukla za po jednu utakmicu, ali sad ima “siguricu”. A i onako mora čovek da izađe po ‘ladno pivce.

Juče mi se baš žalio kako su mu žena i njena prijateljica “poludele” od seckanja i sakupljanja raznoraznih kupona i nalepnica iz kafe, raznih deterdženata, poklopaca i zatvarača i kojekakvih džidža-bidža, koje šalju na nagradne igre, od čijih reklama na TV-u, čovek ne može ni utakmicu pošteno da gleda. Na sve to dodaje, da nema ništa od toga, da je sve to foliranje naivnih, ali neka se zanimaju, na kraju i pošta mora da živi od nečega. Ha, ha… Smešno… ha, ha… Strašno.

Igre na sreću, u ekonomiji, nazivaju - dodatnim oporezivanjem građana. A da stvar bude gora, "državni" loto "izvlače" na privatnoj televiziji. ;) državnom na - privatnom?! ili, što bi se na čisto srpsko jeziko reklo: vat d fak iz dis?!

Ja sam nekako oduvek (p)išao uz vetar, bio kontra svega. Pa tako sa klađenjima. Nikada se nisam dao, bar ne do skora. Na kraju su me ipak navukli na foru. Ali opet, nisam ja veverica, kako kažu. Nisam ja uleteo u uglavnom unapred izgubljenu bitku sa verovatnoćom, spuštenog garda.Tipovao sam na ono što je verovatnije. Ja igram da ne dobijem.To je mnogo verovatnije. Kladio sam se sa samom sudbinom. Kupio sam životno osiguranje.

Na koncu konaca parafraziraću svog omiljenog filosofa ;

svaka država ima svoju lutriju…
ali nigde, do ovde, nema da – lutrija ima svoju državu

… o’š da staviš neku paru da je tako !?!