Svi smo mi po malo normalni

Uobičajena šetnja u kasno popodne, moju ćerkicu, suprugu i mene uglavnom prevede preko glavnog gradskog trga, uz bezbrojna zadržavanja zbog susretanja sa prijateljima i odvede nas ravno do prelepog nišavskog keja.

Elem, pre desetak dana našu svakodnevnu rutinu presekla je iznenadjujuća gužva, zbog koje smo morali da uradimo manevar zaobilaženja dela trga.

“Pirosko kulturno leto” je nasleđe dugogodišnje prakse da se u gradu za vreme leta organizuje “kulturno umetnički program”. Bilo je tu raznih skraćenica i akronima dok se nije došlo do pomenutog “kulturnog leta”.

Na iznenadjenje supruge i mene a na stravu i užas naše petnaestomesečne ćerkice, “grunu” novopribavljeni razglas dok smo se kretali po obodu zavidnog broja zainteresovanih građana. Upravo je počinjao koncert folklornioh igara domaćih i ansambla iz dijaspore. Koncept koji je upkos nizu godina preživeo sve personalne promene, različite nazive manifestacije i suštinski ostao nepromenjen. Da budem jasan, naše iznenađenje je blio posledica iznenadnog velikog broja decibela.

Ok, to su “naši koreni”, to ljudi vole, pa neka ima i toga. Ali pobogu, ne samo toga! Ruku na srce ima još po nečeg, za svakog po malo, ali je folklor uvek u krupnom planu.

Gurajući kolica sa detetom, već pri kraju tog dela trga, čuo sam zanimljiv komentar iz svojih leđa. To je bio glas mlađeg čoveka, a rekao je sledeće: ”Ovaj nije normalan, gledaj molim te u kakvoj je majici došao da gleda folklor”.

Kad smo izmakli od udarne buke i gužve, ja svojoj supruzi ponovih ono što sam čuo uz iskazanu znatiželju o kakvoj li se to majici radi. Pogled moje supruge uz široki osmeh mi je dao traženi odgovor. Moja omiljena majica “Ramonsi “ (RAMONNES - TOO TOUGH TO DIE, uzgred, odlican album, kao i sve vezano za ovaj bend), je nekome zapala za oko i gle čuda, postala predmet njegove pažnje i glasne kvalifikacije na normalne i nenormalne. Nažalost, propustio sam da vidim kako izgleda neko “normalan” ko je došao na folklorni koncert. Da li je imao na sebi “jelek, anteriju i opanke” ?

Još sam prebirao misli u glavi o predhodnom događaju, kada me prenu nečija ruka, tapšuci me po ramenu. To je bio moj dobar prijatelj, sa kojim se ne viđam baš često. Inače zakleti hevi-metalac i poštovalac različitih sub kultura u okviru rocka u poslednje tri decenije i ujedno večiti cinik i glasni kritičar programa sličnih tekućem.

"Au, kakva gužva, jedva se živ probih kroz masu, a onda sam ugledao osveženje u odnosu na okruženje narodnih nošnji i pažljivih posmatrača. Video sam kao u magnovenju ramonsi majicu i bas pomislih ‘evo jednog normalnog’, tek iz blizine videh da si ti . . .”

Uprkos svemu, stigosmo do keja. Bila je to prijatna šetnja, kao i obično. Isprovociran onim što sam za samo tri minuta doživeo na trgu, počeh da obraćam pažnju na majice, šortseve i druge delove garderobe, ostalih šetača.

Smo svi po malo normalni...  u po nekom delu odeće.